Skoro tacno 35 godina od prvomajske parade 1950 god., na kojoj je sa ponosom prikazana nevelika kolona domacih tenkova Tip-A (Kopija T-34), 9 maja 1985 god. odrzana je parada Pobede na kojoj je javnosti prikazan novi domaci tenk M-84. Sve je pocelo dosta ranije, jos sredinom sedamdesetih kada je vojni vrh JNA postao svestan da se pitanje nabavke novog tenka ne moze odlagati u nedogled. Nabavka potrebnog broja T-55 je prakticno zavrsena, a i tako je proslo dvadeset godina od pocetka proizvodnje tog modela, a 35% tenkovskog parka je otpadalo na zastarele T-34, koji su trazili zamenu. Analize su pokazivale da je u narednih deset godina za zamenu dotrajalih T-55 potrebno 1.000 novih tenkova, a u narednih deset jos toliko. Zbog specificnih koncepcijskih i tehnickih osobina nabavka nekog zapadnog modela nije dolazila u obzir, a ipak na Istoku nudjen je samo T-55 (doduse po povoljnim cenama). Bolji model je postojao, T-62, ali koji SSSR nije isporucivao drugim zemljama (Izuzetak je nacinjen u slucaju Egipta). U tom periodu pojavljuje se i T-72, koji je odmah zainteresovao nase strucnjake.U to vreme SSSR nije hteo prihvatiti nikakve razgovore oko tog tenka. Cak i njegove saveznice Poljska i Cehoslovacka su dugo pokusavale da dobiju licencu, sto im je tek 1976. godine poslo za rukom. Tek posle intervencije na najvisem nivou, SSSR je primio vecu grupu nasih strucnjaka, kojoj bi bio prikazan T-72. Sturi prikaz tenka  obavljen je u vojnoj akademiji Vistrel, 30km od Moskve. Nakon demonstracije, utisci strucnjaka bili su neujednaceni, ali konacni zakljucak bio je da je to najbolji tenk i da se moze na osnovu licence proizvoditi u SFRJ. Radi objedinjavanja svih aktivnosti oko eventualnog domaceg tenkovskog programa formirana je opertivna grupa Kapela, sastavljena od 15 oficira i podcinjena pomocniku SSNO za vojnoprivredni sektor(konacna odluka o pocetku razvoja poboljsane verzije T72 doneta je 20. oktobra 1978). Na osnovu izvestaja strucne grupe i misljenja vojnog saveta i Glavnog vojnotehnickog saveta doneta je odluka da se kupi licenca tenka T-72. U prvom momentu zahtev je odbijen uz obrazlozenje da je rec o slozenom sredstvu i da SFRJ nije u stanju da ga proizvede. SSSR je upucivao na Poljsku i  Cehoslovacku za eventualni dogovor oko koprodukcije. Prilikom posete SSSR-u, Tito je isposlovao kod predsednika Breznjeva prodaju licence i pored protivljenja tamosnjeg ministra odbrane. I posle ovog dogovora pokusano je da se Jugoslaviji postave teski uslovi, te je predsednik Tito ponovo intervenisao. Nakon ovoga sledio je neposredni dogovor oko licence. Konacno, licenca je prodata za 39 miliona dolara, sa trajanjem od 10 godina ili 1.000 proizvedenih tenkova. Jugoslovenska strana nije mogla prodavati, modifikovati ili ulaziti u koprodukciju sa drugim zemljama bez odobrenja SSSR-a. Kupovina licence bio je samo jedan od potrebnih koraka, javlja se mnostvo novih problema. Svaka republika je nastojala da prigrabi sto veci procenat ucesca u buducoj proizvodnji tenka, a narocito je bilo neizvesno ko ce biti finalista proizvodnje. Smatralo se da kako-tako uslove ispunjavaju 3 preduzeca: Djura Djakovic (Slavonski Brod), Gosa (Smederevska Palanka) i MIN (Nis).  Kraj medjurepublickim nesporazumima  u svom stilu je doneo predsednik Tito: "Neka bude kako strucnjaci kazu. A sto se tice finaliste tenka, posto strucnjaci tvrde da sva tri preduzeca imaju priblizno iste uslove, a kako Hrvatska ima najmanji procenat angazovanja na vojnim programima, neka finalista tenka bude u Hrvatskoj, pa da sa tim zavrsimo" Naravno da je posle ovog zakljucka stavljena tacka na podelu poslova oko buduceg tenka. U novom sektoru za borbena vozila u okviru VTI povecan je broj zaposlenih na 50 lica. Prve cetiri godine na projektu tenka radilo je 150 stucnjaka VTI, a nakon pocetka serijske proizvodnje na daljem razvoju radilo je 80 lica.Pre pocetka proizvodnje trebalo je nabaviti mnoge masine i opremu npr. osloni tockovi tenka, su zarad minimalne mase, izradjivani od posebne aluminijumske legure i to visefaznim presovanjem na visokoj temperaturi. Za taj tehnoloski postupak morala se nabaviti presa sile potiska 30.000 tona, sa pratecim presama od 5.000 i 10.000 tona, pecima za zarenje i ostalom opremom. Koliko je rec o slozenom i skupom postupku govori cinjenica da je u to vreme u Evropi postojala jos samo jedna presa slicnih karakteristika. U konkurenciji vise preduzeca ovu tehnologiju je dobio Aluminijumski kombinat iz Podgorice.    

     Tenk T-72M, za koji je kupljena licenca, odlikovao se nizom dobrih osobina koje su se ogledale u relativno maloj masi od 41t, dobroj oklopnoj zastiti i topu kalibra 125mm. Napravljen je odlicni kompromis izmedju tradicionalno suprostavljenih zahteva: Pokretljivost - oklopna zastita - vatrena moc  pri cemu je svakoj osobini dat isti znacaj. Tenk T-72 je Crvena Armija u operativnu upotrebu uvela sredinom sedamdesetih i nosi obelezja tehnickih i tehnoloskih mogucnosti tog perioda. U nekim elementima T-72 pokazuje odredjene nedostatke, za koje je tehnologija osamdesetih imala resenja. Nasi strucnjaci su ugradili novi SUV, poboljsanu verziju motora V-46 novi sistem za gasenje pozara, te niz drugih poboljsana. Neke nedostatke nije bilo moguce otkloniti, a da se ne narusi osnovna koncepcija tenka, tako da je na primer zadrzano smestanje municije u obrtnom transporteru ispod kupole (22 metka), sto je verovatni najveci nedostatak. Osnovna ideja je bila da se na bazi postojeceg resenja tenka T-72 bez narusavanja osnovnih gabarita i takticko-tehnickih karakteristika dobije skoro potpuni novi tenk. Najveca razlika izmedju T-72 i M-84 je u vatrenoj moci. Iako je zadrzan identicni model topa, ugradjen je potpuno novi, domaci sistem za upravljanje vatrom (SUV). Prevazidjen je zahtev da verovatnoca pogadjanja topom u pokretu na daljinama od 1.700 do 2.100m bude 50 procenata, postignuto je 60 procenata.Proces projektovanja podsistema, uredjaja, sklopova i opreme za novi tenk je tekla paralelno sa osvajanjem novih materijala, izradom specijalnih alata, fabrickim i poligonskim ispitivanjem.  Za proizvodnju novog tenka osvojena je proizvodnja 150 vrsta novih materijala i bezbroj novih tehnologija, pri cemu je angazovana privreda svih republika bivse SFRJ. Direktno je bilo angazovano 240 fabrika, a posredno jos oko 1.000 radnih organizacija. Tenk je proizvodjen / razvijan u vise verzija: osnovna M-84, poboljsana M84A i izvozna M-84AB, kao i komandne verzije M-84ABK. Sredinom devedesetih u SRJ je razvijena i inzinjerijska verzija M-84AI,  a radilo se i na verziji za Kuvajt ABI. Ukupno je iz hala   izaslo oko 650 komada u svim verzijama. U najvecem broju je proizvedena osnovna verzija M-84 (370 primeraka od kojih je 350 dodeljeno oklopnim brigadama bivse JNA), a od 1989 god.  proizvodi se verzija M-84A, sa jacim motorom od 1.000ks, novim rasporedom bacaca dimnih kutija i pojacanom oklopnom zastitom. Veliko interesovanje za tenk M-84A pokazale su i druge zemlje: Kuvajt, Pakistan, Libija, Egipat, Iran i Svedska. Posle opseznih pustinjskih ispitivanja Kuvajt za svoje oruzane snage narucuje 215 tenkova M-84AB (15 primeraka je trebalo biti u verziji M-84ABK). Do raspada SFRJ isporuceno je oko 150 primeraka u periodu 1989-92. Jedna grupa kuvajtskih tenkista obucavana je u 4.okbr u Jastrebarskom.  Jedan primerak M-84, sa brojem 21075 je isporucen u SSSR radi testiranja. Kasnije je vracen i isporucen dugi primerak (verovatno verzija M-84A). Ovde mozete procitati zakljucke i zapazanja sovjetskih strucnjaka posle testiranja drugog primerka.

• 1. okbr. 14. K. - Vrhnika / Slovenija 
• 4.okbr. 10. K. - Jastrebarsko / Hrvatska (samo 1 bataljon)
• 211.okbr. 21. K. - Nis
• 252.okbr. 37. K. -Kraljevo - Popunjena tenkovima M-84 iz prve serije
• 329.okbr. 5. K. - Banja Luka - BiH - popunjena sa T-72M i M-84
• 51.mbr - Pancevo 24.K
• 243.okbr - Skoplje 41.K

    Posle raspada SFRJ tenk M-84 i M-84A je ostao u naoruzanju svih novih drzava. Slovenija je zadrzala  54 primeraka, (koji su delimicno modernizovani) Hrvatska je jedno vreme tokom 1991. god koristila  i 15 primeraka M-84AB, koji su kasnije isporuceni Kuvajtu, a u fabrici "Djuro Djakovic" kompletiran je jos jedan broj. Vojska Republike Srpske Krajine je imala 31 primerak, a Vojska Republike Srpske je imala veci broj u 101. Oklopnoj brigadi (bivsa 329. sa delom tenkova 1 oklopne iz Slovenije). U danasnje vreme po nekim podacima Armija BiH, nakon zdruzivanja ima 89 tenkova M-84.. Vojska Jugoslavije u svom posedu imala je 239 M-84 i M-84A. Glavnina je bila rasporedjena u 211. i 252. Oklopnoj brigadi (Nis i Kraljevo). Od tih tenkova tokom preformiranja Vojske Srbije formirana su 4 tenkovska bataljona (15, 26, 36 i 46tb) sa ukupno 212 tenkova. Tenk M-84  angazovan je jos prvih ratnih dana u Sloveniji, a zatim u Hrvatskoj, Bosni. Tenk se pokazao dobro, sem najveceg nedostatka koji se ogledao u smestaju municije ispod kupole ili bolje receno zastite te municije. Prilikom nailaska tenka na minu ili pri proboju oklopa nekim drugim PO sredstvom skoro redovno je dolazilo do samoopaljivanja municije, sto je rezultiralo "otkidanjem" kupole iz lezista i pogibijom kompletne posade. Veliki problem su bile i lose obucene posade. Poznati su primeri kada je usled neredovnog ciscenja cevi topa granati bilo potrebno samo nekoliko milisekunde vise da izadje iz cevi sto je prouzrokovalo trajnu deformaciju cevi te se ona usled toga zaglavljivala u kolevci topa. Naprimer drugom prilikom doslo je do eksplozije granate u lezistu, sto je dovelo do otkidanja cevi topa koji je zavrsio 30m dalje, a kolevka sa zadnjakom je zavrsila u zadnjem delu kupole, a srecom posada je prosla samo sa laksim povredama, dok je kupola morala biti otpisana. U Bosni nedostatak je predstavljla i relativno mala elevacija cevi, zbog pretezno brdsko - planinskog terena.Neadekvatna upotreba tenkova, cesto protiv svih pravila dovodila je do velikih gubitaka, narocito u urbanim sredinama. Ipak najveci procenat tenkova izbacenih iz stroja je popravljen. Uglavnom se smatra da je brojka od oko 40 unistenih tenkova M-84, na svim ratistima, realna.

Spoljnje razlike izmedju razlicitih varijanti M-84

     Osnovno orudje tenka M-84 (i ostalih verzija, sem ako se to posebno ne naglasi) je top 2A46, kalibra 125mm, duzine 50 kalibara, odnosno 6.250mm. Ovaj top u kombinaciji sa domacim SUV-om omogucava verovatnocu pogadjanja od 60 procenata prvim projektilom, za cilj visine 2m na daljini do 2.100m, a za cilj visine 2,5m (prosecna visina zapadnih tenkova) na daljini do 2.500m. Cev je zasticena termo-izolacionom oblogom sa odvodnikom barutnih gasova na sredini cevi. Automat za punjenje topa, smesten je ispod kupole na podu (ovo resenje je osetljivo na PO nagazne mine). To je obrtni transporter, brzine okretanja 70 stepeni u sekundi i prima 22 metka, najcesca kombinacija je 10 trenutno-fugasnih, 8 potkalibarno-pancirnih i 4 kumulativna ali moguce je i drugacije zavisno od potrebe. Ostatak borbenog kompleta od 20 metaka rasporedjen je u borbenom i upravnom odeljenju. Automat za punjenje topa omogucava brzinu paljbe od 8 metaka u minuti. Nakon opaljenja automat sam izbacuje polusagorljivu cauru kroz otvor na kupoli. Broj i vrsta metaka registruje se u programatoru prilikom popune tenka.

• Stabilizaciju topa i spregnutog mitraljeza u zadatom polozaju pri kretanju tenka
• Navodjenje topa i spregnutog mitraljeza u vertikalnoj i horizontalnoj ravni sa kontinalnom promenom brzine navodjenja
• Izbor prioretnih ciljeva  od stane komandira nisandziji
• Osmatranje danju i nocu pomocu nisanske sprave DNNS-2
• Mogucnost da jedini nisandzija kontrolise nisansku liniju na koju ne utice ni pokretanje topa ni tela tenka
• Merenje daljine do cilja i utvrdjivanje meteoroloskih podataka
• Unosenje podataka za gadjanje automatski ili rucno radi izracunavanja balistike i preticanja
• Prinudno okretanje kupole od strane vozaca u slucaju opasnosti, u situacijama kada cev blokira izlazni otvor vozaca

• Upravljackog dela -DNNS-2, komandni blok( KBN), racunar sa komandnom tablom (racunar ima 2 mikroprocesora Motorola MC6802), meteoroloski senzor, ziro blok, pojacivacka kutija, kutija K-1, davaca brzine po pravcu
• Izvrsnog dela za navodjenje-po vertikali uredjaj za navodjenje PP-28, hidropojacivac sa pumpom i elektromotorom, izvrsni cilindar, po horizontali pumpa sa elektromotorom, hidromotor, kutija K-2, blok relej KP-1.

     Tenk M-84 savladjuje uspon od 30 i bocni nagib od 25 stepena. Uz dodatnu pripremu moze savladjivati vodene prepreke do dubina 5m u duzini od 1.000m, pri brzini recnog toka do 1,5m/s i vodenu prepreku od 1,2m bez pripreme. Savladjuje rov sirine 2,8m i vertikalnu prepreku do 0,85m.

U izradi ove strane korisceni su sledeci izvori informacija i fotografija:

• g. Bojan Kavedzic
• g. Vladimir Ivanovic
• List "Vojska"
• Casopisi "Nin"
• "Combat"
• "Revija 92"
• "Novi Glasnik"
• "Vojni Glasnik"
• "Tenkovi 1945-2000" / M. Djordjevic i  S. Arsic
• ''Razvoj naseg naoruzanja'' dr. Milorad Dragojevic
• ''Vojni poslovi Jugoslavije i svet XX veka'' Jovan Matovic
• "Borbena vozila" / B. Dragojevic
• Dimitrije Ostojic fotoblog
• http://www.waldenarchives.simonides.org/ka/yugoslav.htm
• http://members.tripod.com/YUModelClub/vehicals/walkaround.htm
• http://www.ifrance.com/ArmyReco/index.htm
• http://www.vojska.mod.gov.yu/