 |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Sa osloncem na zapadnu vojnu pomoc (1951-1957) |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Prekidom isporuka vojnog materijala iz SSSR-a i drugih istocnih zemalja, pojacavanjem ekonomsko-politickih pritiska, kao i koncetracijom vojnih jedinica u blizini granice, Jugoslavija, je nakon rezolucije IB 1948.god. zapala u ozbiljnu bezbedonosnu i svaku drugu krizu. Opsta nemastina se odrazila i na Jugoslovensku armiju, koja je jos uvek bila u fazi posleratne konsolidacije. Veliki broj jedinica jos uvek je bio naoruzan trofejnim nemackim i italijanskim oruzjem, a posebno je nedostajala teska artiljerija i PT topovi, sve vrste municije, oklopna sredstva, rezervni delovi... Svesna ozbiljnosti situacije vlada FNRJ tokom 1950. god. inicira pregovore sa vladama Amerike, Francuske i V. Britanije, otvoreno isticuci potrebu za vojnom pomoci. Prvi pregovori su zapoceti krajem 1950. god. u Vasingtonu, gde je u pocetku postignuta saglasnost o isporuci nemackog trofejnog oruzja, sto je i odgovaralo Jugoslaviji. Naredne 1951. god. pregovori su nastavljeni, da bi tokom boravka tadasnjeg nacelnika generalstaba general pukovnika Koce Popovica od 15-16. maja 1951. god u Vasingtonu postignut dogovor. Ubrzo nakon toga, su pristiglie prve isporuke, mahom artiljerijskog materijala, iz Francuske. Sporazum je formalno zakljucen 14. novembra 1951 i trajao je do 12. decembra 1957. god. U pocetku americki zvanicnici su insistirali da preobuku na nova sredstva izvode njihovi instruktori sto je za Jugoslaviju bilo neprihvatljivo. Nakon mnogo natezanja od ovog zahteva, zvanicno, su odustali tek nakon odlicno pripremljene i izvedene intervidovske vezbe severno od Banja Luke oko Klasnica. Cilj vezbe je bio da se pokaze uvezbanost u koriscenju razlicite tehnike i to u najzahtevnijoj taktickoj radnji - forsiranju reke. Angazovana je kompletna pesadijska divizija, podrzana sa OJ i RV. Forsirana je reka Vrbas i to na tri nacina: gazom, skelskim prelazom i pontonima, nakon cega su se oklopne jedinice spojile sa vazdusnim desantom na drugoj obali. Ceo tok vezbe, kojom je komandovao gen.-puk Mihajlo Apostolski, posmatrao je nacelnik zdruzenog generalstaba americke armije general Kolins. Ipak, u periodu 1952-56., u americkim vojnim skolama skolovano je ukupno 20 oficira, da bi se kasnije sav potreban kadar skolovao u domacim skolama. Prva veca provera u osposobljenosti za rukovanje novim sredstvima bili su manevri izvedeni jeseni 1953. god. u Slavoniji. Izmedju ostaloga, po losem vremenu, forsirana je reka Ilova i to gazom, skelama i pontonima. Tok vezbe je pratio licno Tito, koji je bio zadovoljan vidjenim. |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Nova tehnika
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....U Rijeci je osnovan prijemni centar za tehniku koja je stizala brodovima. Tokom trajanja programa, po pitanju oklopnih jedinica, isporuceno je 599 tenkova Serman M4A3, 319 tenkova Paton M-47, 240 samohodnih orudja M-18, 399 samohodnih orudja M-36, 265 oklopnih automobila M-8, 70 samohodnih haubica M-7, 300 izvidjackih automobila M-3, 15 samohodnih orudja M-15A1, 10390 razlicitih kamiona itd. Ukupna vrednost isporucene pomoci za celo trajanje programa je bila 749.608.000. dolara. Slicno, kao i nakon 1945., kada je tehnika potrazivana od Sovjeta, ponovo su do izrazaja dosli megalomanski zahtevi, ovoga puta prema saveznicima. Tako je izmedju ostaloga potrazivano 1.659 ! tenkova M-47 ili M-48, 1.254 samohodnih topova M-36, 532 izvidjackih automobila M-3, 52 sam. haubice 105mm, 36 sam. haubica 155mm, 136 tenkova za izvacenje, 122 vucna voza itd. Napominjemo da je sva tehnika isporucivana potpuno besplatno. Tokom pregovora Amerikanci su ukazivali na visoku cenu M-47 i preporucivali francuski model AMX-13, koji je jeftiniji i pogodniji za brdske uslove. Takodje kako samohotke M-36 nisu vise proizvodjene, preporucena je nabavka bestrzajnih topova. Isporucena tehnika je drasticno uvecala tehnicku opremljenost armije, ali sa druge strane znatno je uvecan i asortiman i raznolikost sredstava u upotrebi. Sva isporucena tehnika mahom je bila u dobrom stanju, koriscena ali remontovana pre isporuke. Deo sredstava je bio zastareo, nekompletan i sa nedovoljno rezervnih delova. I pored velikih isporuka, u postojecim jedinicama nedostajao je velik broj oklopnih vozila: | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....Saveznici su insistirali, a sto je budno nadgledala misija AMAS-a, da sva isporucena tehnika biva dodeljena jedinicama V vojne oblasti. Razlog je ocigledan, jer jedino ovako rasporedjena tehnika je delimicno stitila osetljivi pravac prema Trstu i vecim jadranskim lukama, od napada Varsavskog ugovora. Ovo je striktno kontrolisano da cak i 4.Gardijska divizija u Beogradu nije primila nove tenkove sve do aprila 1959., kada je primila 27 Patona iz 1.okbr iz Vrhnike. Sem ovoga insistirano je i na tome da se tehnika dodeljuje iskljucivo mirnodopskim jednicama. Medjutim jugoslovenska strana je deo tehnike dodeljivala i nerazvijenim , ratnim jedinicama, sto je izazivalo protest clanova misije AMAS-a. Jugoslovenska strana se pravdala da nase ratne jedinice vec imaju odredjeno ljudstvo i materijalna sredstva, koje se po potrebi moze aktivirati za nekoliko dana, te da se tako postize unifikacija tehnike na nivou divizije. Primljena tehnika se eksploatisala tek delimicno, po sistemu rotacije izmedju jedinica i skladista, sto je takodje bio predmet spora, jer su predstavnici misije zahtevali sto masovnije mirnodopsko koriscenje primljenih sredstava. AMAS je smatrao da se ovim nacinom upotrebe dobija veci broj raspolozivih obucenih vojnika, za koje se po potrebi moze isporuciti potrebna tehnika. Jugoslovenski zvanicnici su imali rezerve prema ovim zahtevima, smatrajuci da bi se na ovaj nacin rezervni delovi i tehnika ubrzano trosili, te bi se tako dospelo u zavisnost od americkih isporuka. Bilo kako bilo uz primljenu tehniku sledovalo je u proseku samo 20% propisanih kolicina rezervnih delova, sto su nakon protesta JA, predstavnici AMAS-a objasnili da jugoslovenska strana samo i koristi 20% primljenih sredstava, a da je ostatak u skladistima. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Aktivnosti
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....U tom periodu smatrano je da je Jugoslavija ugrozena sa tri operativno - strategijska pravca. Juzni pravac je vodio iz Bugarske i racvao se prema Skoplju i Nisu. Centralni pravac, koji je sa svojih 700km bio najduzi, vodio je preko Vojvodine u centralna podrucja zemlje, i mogao se spojiti sa ostalim pravcima. Zapadni pravac je trasa od Madjarske do Trsta, duzine oko 250km i smatran je najugrozenijim pravcem. Na svakom pravcu je bila rasporedjena, priblizno, po jedna oklopna divizija. Bas na podrucju zapadnog pravca septembra 1953. odrzani su do tog trenutka najveci posleratni vojni manevri. Naredbu za ove manevre je 14. avgusta 1953. potpisao marsal Tito, a za komandanta je odredjen general Kosta Nadj, komandant V vojne oblasti. Manevar je izveden na podrucju Hrvatskog zagorja sa ukupno 50.000 angazovanih pripadnika JNA. Velicinu manevra mozda ilustruje podatak da je za potrebe transporta organizovano i otpremljeno 117 vojnih vozova. Aktivnosti su zapocete 14. septembra prodorom "plavog" iz pravca Madjarske ka Zagrebu u dubini od 20km. U prvoj fazi inicijativa je prepustena "plavom", koji je prodorom na pravcima Koprivnica - Krizevci - Vrbovec i Bjelovar - Zagreb pokusao obuhvatiti Zagreb.Branilac "crveni" se u periodu 14 - 20 septembar povlacio i konsolidovao, da bi 23. septembra nastupila druga faza, veliki kontranapad. Snage "plavog" su brzo odbacene i nastupilo je likvidiranje izolovanih snaga. Konacan poraz je oznacio vazdusni desant na glavno komandno mesto "plavog" Sv. Ivan Zelinu. Tokom manevra forsirana je i reka Lonja. Nakon svega deo angazovanih jedinica je 26. septembra prodefilovao pored Tita i ostalih visokih zvanicnika u mestu Lonjica. No samo desetak dana kasnije iste jedinice su ponovo angazovane, samo ovog puta okolnosti su skoro bile ratne. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....U jesen 1953. god. naglo se pogorsala situacija oko Trsta. Jugoslavij i Italija su bile na ivici sukoba oko najavljene podele Trsta, na stetu Jugoslavije. Vojno - politicko rukovodstvo bilo je jako zateceno razvojem situacije. Naime ujutro oko deset casova 8. oktobra predstavnici Velike Britanije i USA su posetili Tita i diplomatkim stilom mu saopstili odluku saveznika. Italija je vec gomilala snage na podrucju Trsta. Dok su sirom zemlje odrzavani mitinzi podrske vojnom i politickom rukovodstvu, u Sloveniji i Hrvatskoj izvrsena je mobilizacija, a izvrsena je koncetracija tenkovskih i motorizovanih jedinica u Istri. Pokrenute su tenkovske brigade 20. tenkovske divizije, a iz rezerve Vrhovne komande iz Kragujevca u Sloveniju vozovima je upucena 252.tb. Ipak usled velikih diplomatskih aktivnosti saveznika, ali i odlucnog stava Jugoslavije dolazi do postepenog hladjenja atmosfere. Vec krajem oktobra na obe strane mogle su se cuti izjave o mogucem povlacenju i mirnom resenju. Posle kompromisnog resenja i zakljucenja sporazuma o obostranom povlacenju dolazi do normalizacije situacije. Vec u drugoj polovini novembra pripadnici 265.tb iz Ilirske bistrice, koji su bili spic napada, su vraceni u maticni garnizon na nastavak obuke.Ovom prilikom povucen je i rasformiran mehanizovan puk iz sastava Odreda na Slobodnoj Teritoriji Trsta (STT) Cela situacija je bila velika provera spremnosti OJ. Ukupno je u periodu trajanja krize bilo pokrenuto oko 50% raspolozivih oklopnih sredstava. Rok mobilizacije tenkovskih brigada je bio 36 sati, koji je tesko ispunjavan, a najcesce usko grlo su bile akumulatorske stanice ili nepredvidjeni dogadjaji, kao u slucaju gore pomenute 252.tb. Naime nakon dobijanja naredjenja za mars, vozila su pripremljena u hangarima koji su bili blizu puta. Medjutim kada su pokrenuti, svi tenkovi su zaglavljeni u blatu ispred hangara, sto je planirani pokret odlozilo vise sati. Tek nakon energicne intervencije komandanta I vojne oblasti generala Pavla Jaksica pronalazi se resenje. Posecen je cerik pored hangara i poredjana debla su formirala trasu za izvlacenje iz blata. I pored svih komplikacija prva kompozicija sa tenkovima T-34 , ove brigade je protutnjala u 5 sati ujutru kroz topcidersku stanicu, bas kako je iglasilo naredjenje generala Jaksica | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.....
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Sa jedne od vezbi iz pedesetih godina |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Promene u 1956.
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.....Kako je u relativno ktatkom vremenu primljena velika kolicina oklopnih vozila, stvorena je dilema u daljem organizovanju OJ. Zastupnici jedne strane smatrali su da treba sto vise tenkova dodeliti pesadijskim jedinicama, sto je kritikovano jer se smatralo da bi se na taj nacin OJ "stopile" sa pesadijom, koja nije imale potrebne OT, cime bi znatno bila ogranicena mobilnost OJ. Druga strana je stala na stanoviste da treba dalje ukrupnjavati tenkovske jedinice i preci na stvaranje mehanizovanih korpusa, sto je takodje kritikovano i nazvano "tenkizam" Resenje je bilo kompromisno i zauzet je stav da se postojece samostalne OJ zadrze na dostignutom nivou, a da se tenkovi dodele i odredjenom broju pesadijskih divizija. U duhe te odluke u narednom periodu 10 tenkovskih bataljona je uslo u sastav 10 pesadijskih divizija prve linije. U tom periodu postojale su 17. oklopna divizija u 1. armijskoj oblasti, 26. oklopna u 3. armijskoj oblasti i 20. oklopna u 5. armijskoj oblasti. Tokom 1956. zapoceta je veca reorganizacija JNA, koja je zahvatila i oklopne jedinice (od 1953. termin tenkovske, zamenjuse se terminom oklopne). Najvaznije promene su bile pretvaranje Vojnih oblasti u Armijske oblasti, a u okviru njih Vojna podrucja, umesto komandi korpusa. Jedna od najvecih promena je uvodjenje tenkovskih bataljona u pesadijske divizije (gore pomenutih 10 bataljona), sto se postizalo raznom kombinatorikom nad raspolozivim sredstvima. Tenkovski bataljoni 58., 62., i 67. pesadijske divizije popunjeni su ukidanjem trecih ceta jedinica na prostoru V Vojne (armijske) oblasti. Do kraja 1960. u pesadijskim divizijama bilo je ukupno 11 tenkovskih bataljona, sa po 21 tenkom. Vojne (armijske) oblasti su pod svojom komandom zadrzale najkrupnije jedinice - tenkovske divizije, kao glavnu udarnu snagu, ali je planirano i da Vojna podrucja dobiju svoje samostalne bataljone, ali do 1959. samo su tri bataljona predpocinjena. Za potrebe obuke oklopnog roda u Banja Luci je 1956. formiran 973.nastavni centar. Tokom 1958. SCOJ i 973.NCOJ formiraju SNCOJ (Skolsko nastavni centar OJ). U ratu ova ustanova je razvijala 249 tenkovski bataljon. I pored ovoga struktura obucenog ljudstva je bila nepovoljna. U 1958. , racunajuci aktivne i rezervne, bilo je najvice obucenih mitraljezaca, po tenku 2,7-2,8, zatim nisandzija 1,5 i namanje najpotrebnijih - vozaca 1,1 po tenku. Od 1956. na nivou svake vojne oblasti izgrajuju se poligoni za vezbu i obuku oklopnih jedinica, cime je izbegnuta praksa da se koristi vise manjih poligona u okviru armije ili korpusa. Proces izgradnje je bio relativno dug jer je proces otkupa zemljista od vlasnika bio spor, pri cemu je karakteristican slucaj poligona "Manjaca", kada su se seljani vracali da gaje stoku na podrucju poligona i ako su je prethodno prodali i preselili se u Vojvodinu, sto je stvaralo velike probleme u redovnom izvodjenju obuke. Lokacija OJ sredinom 1956. moze se videti u donjoj tabeli: |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Stanje tehnike
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....Velika specificnost oklopnih jedinica pedesetih godina bio je ogroman procenat neispravnih vozila usled poslovicno loseg remonta, ali i nedostatka svih grupa rezervnih delova. Najlosije je stajao tenk T-34, kod koga se proces osvajanja rezervnih delova otegao na period od deset godina. Sredinom pedesetih T-34 je cinio 31% raspolozivih tenkova, a u tom trenutku 50% ovog tipa je bilo nepokretno zbog problema sa remontom. Ova vozila su primljena bez sledujuce dokumentacije, pa i nije bio poznat istorijat upotrebe, starost, utroseni resursi...Do 1956. pod okriljem Tehnicke sluzbe JNA formirano je pet tehnickih remontnih zavoda (TRZ): u Cacku 1953., u Bregani 1954., u Hadzicicima i Kragujevcu 1955. i Skoplju 1956. Kako je proces rada bio lose organizovan, a prisutne su bile i mnoge druge objektivne teskoce, 1956. 235 tenkova je cekalo remont ili generalnu opravku. Narocito je bila ozbiljna situacija u jedinicama sa sovjetskom tehnikom, pa je 1957. bilo neispravno 120 T-34 (27%), dok je u istom periodu stanje primljene americke tehnike bilo dosta bolje, samo 15% neispravnih. Ipak sabiranjem ovih brojki vidi se da je 1957. van stroja bilo 21% ukupnog broja , a to je cak 8 bataljona pune formacije! Iako je primljena velika kolicina americke oklopne tehnike, za sta je postojao uhodan lanac prijema, proces nabavke rezervnih delova za ova vozila je isao sporo i komplikovano. Po pravilu manje kriticni delovi su pristizali redovno, ali najpotrebniji u malim kolicinama i sa zakasnjenjem. Istuapnjem Jugoslavije 1958. iz programa MDAP, stanje je postalo jos kriticnije, jer sada je bio problem i remont americke tehnike. Zanimljivo je da nije pokusano osvajanje rezervnih delova za ova vozila, kao sto je praktikovano za tenk T-34. Tokom inspeksijske provere u Skolskom centru OJ u Banja Luci, konstatovano je da vise od polovine T-34 nije imalo akumulatore i cekalo je na generalni remont, da su samohotke SU-76 neispravne ili za rashod, da je los odnos prema tehnici i da su generalno losi uslovi za odrzavanje. Cak i kod "ispravnih" tenkova stanje nije u potpunosti zadovoljavalo: dotrajalost elektroinstalacija, pogonskih i potpornih tockova, lamela za bocna i glavna kvacila, hodni deo je bio u proseku 50% istrosen, alat nekompletan... Situacija se popravlja 1958. kada je procenat neispravnih pada na oko 14% (171 sa najvise neispravnih T34 118) u odnosu na proslu godinu kada je bilo 21%. Pad je najvise uslovljen povecanje asortimana rezervnih delova za koje je osvojena proizvodnja. Stanje raspolozivih tj. preostalih moto - casova nije zadovoljavala, jer je iznosila 244mc po tenku ili oko mesec dana borbenih dejstava. Ostaje pitanje kako bi i koliko bi jugoslovenske OJ izdrzale u ratu, kada je ovoliko problema bilo u miru. Bilo je i pokusaja unifikacije tehnike i to kroz prekalibraciju americkih mitraljeza 7,62mm na kalibar 7,92mm. Radjena je i zamena Fordovih motora na tenkovima M-4, sa motorima V-2, kakve su imali T-34 i koji su proizvodjeni u FAMOS-u. Zatim planirana je ugradnja topova 90mm na tenkove M-4 i T-34, cime bi se postigla unifikacija kalibra kod 2/3 tenkova. Vremenom se uglavnom odustalo od ovakvih ideja. Pored tehnoloskih problema OJ su imale i niz ostalih tesko resivih problema. Popunjest cisternama je bila 68%, vucnim vozovima 43%, a tenkovima za izvlacenje 34%. U slucaju opste mobilizacije OJ su se popunjavale vozilima iz popisa i to u kolicini od 52%. Cak i u doba mira sarolikost fonda teretnih vozila je bila jako izrazena, na primer u 17. oklopnoj diviziji je bilo 19 razlicitih tipova i marki vojnih kamiona. U periodu o kome govorimo 66% borbene i 80% neborbene tehnike je bilo konzervirano, sto je drasticno uvecavalo vreme mobilizacije jedinice. Naprimer kompletnoj posadi tenka T-34 trebalo je 12 sati za dekonzervaciju, a kod tenkova Serman i Paton i vise jer su se pojedini sklopovi tek montirali. Jedinice sa T-34 su imale izrazit problem nedostatka agregata za punjenje akumulatora, pa je kod nekih jedinica bilo potrebno od 4-11 dana za aktiviranje svih akumulatora! | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
... .U ovom periodu bilo je i pokusaja modifikacije postojecih tenkova, ali i razvoja novih. Nakon razvoja Vozila A i Vozila B u prethodnom periodu radilo se i na projektu tenka M-320 (srednji tenk na bazi T-34), M-628 (usavrsavanje T-34), M-634 (usavrsavanje M-4), M-636 (srednji tenk)...U medjuvremenu najveci uspeh je bio osvajanje proizvodnje menjacke kutije 1954. i motora 1957. za tenk T-34. Juna 1958. izradjen je i prototip oklopnog transportera, koji ce kasnije posle mnogo savladanih problema uci u serijsku proizvodnju oznacen kao Oklopni transporter M-60. |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
"Namontirana" scena koja prikazuje rad na odrzavanju primljene tehnike. U prvom planu izvidj. automobil M-3 Skautkar, iza dve samohotke M-36B2
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Plan reorganizacije JNA - "Drvar"
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....Nakon istupanja iz programa saveznicke pomoci i uspostavljanja dobrih odnosa sa SSSR-om, Jugoslavija je postigla odredjeni balans odnosa prema Istoku i Zapadu. Sve vise se pominje neutralnost, odnosno nesvrstanost, kada se govori o odnosu prema tim centrima vojne i politicke moci. U praksi Jugoslavija se pokusava angazovati kao lider mnogih africkih i azijskih zemalja, koje nisu gravitirale ni prema jednoj supersili, prevashodno osnivanjem pokreta Nesvrstanih. Rezultat ovoga je i nova doktrina, koja je vise uzimala u obzir domaca iskustva iz NOR-a, te je u skladu sa procenjenim mogucnostima (1958.) doneta nova koncepcija odbrane, poznata kao Strategija opstenarodnog rata. U skladu sa ovim izradjen je plan "Drvar", koji je donosio veliku reorganizaciju JNA. Naredbom Generelstaba JNA od 5.avgusta 1959. zapoceta je realizacija plana "Drvar" | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....Jedan od glavnih ciljeva plana "Drvar" je bilo iznalazenje optimalne organizacije jedinica za dejstva u uslovima nuklearnog rata, koji je smatran veoma izvesnim u potencijalnom sukobu supersila. Za ovo su pozajmljena iskustva americke armije, koja je ovaj problem resila tkz. "Pentomic" formacijom. Uprosceno, to znaci da se divizija sastojala iz pet pukova, a puk iz pet ceta, pri cemu se ukida rang bataljona, osim ako nije samostalan. U slucaju OJ je bilo odstupanja od ove formacije, pa su oklopne divizije imale tri puka. Takodje novom organizacojom smatrano je da je povecana vatrena moc, jer je eliminacijom bataljonskog komandnog nivoa smanjen broj tenkova za komandovanje (po starom resenju od 67 tenkova okbr, moglo se racunati na efikasnu vatru samo kod 54 tenka). Generalno po pitanju OJ "Drvar" je doneo svojevrsnu decentralizaciju, a jako je smanjena pesadijska komponenta u svim strukturama oklopne divizije. Smatrano je da su oklopne divizije relativno glomazne i slabopokretne strukture, sto je nova formacija trebala promeniti. Na osnovu ovih nacela i cinjenica da teritorija Makedonije ima relativno losu putnu mrezu, sa malo rokadnih puteva, te da topografija jako kanalise pokret oklopnih divizija, rasformirana je skopska oklopna divizija. Bitna novost je bila i da su Armijske oblasti preimenovane u Armije. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| .....Formacija oklopnih divizija brigadnog sastava nije dugo egzistirala, vec 1959. god je po planu "Drvar" rasformirana je skopska 26.okd (ali njen naziv je preuzela 17.okd u Kragujevcu), a ostale dve su preformirane tako da su od 2 brigade nastala 3 puka. Nova organizacija OMJ je kopiranje formacije NATO divizije "pentomic" tipa, a takodje reforma je ojacala oklopne jedinice u sastavu pesadijskih divizija, na stetu samostalnih oklopnih jedinica. Najznacajnija novina bila je da su ukinuti tenkovski bataljoni i da je puk sacinjen iz ceta, koje su imale po 13 tenkova (3 voda po 4 tenka i jedan komandni). Za tenkovske pukove je zadrzana ceta od 10 tenkova. Motodesantni bataljon je preveden na nivo cete, a samohodni art. puk je sveden na haubicki divizion od 155mm. U puku je bilo cetiri tenkovskih i 1 pesadijska ceta. Ova promena je delimicno iznudjena i cinjenicom da je pesadija veoma osetljiva na nuklearna dejstva, a posto nije bilo dovoljno OT pesadija je svedena na najmanju mogucu meru, pre svega za defanzivne zadatke. Puku je prema zahtevima vremena dodeljen vod ABHO, a diviziji ceta. Samostalne okbr iz tog perioda (podcinjene vojnim podrucjima, bilo ih je 8, a skolski centar je razvijao jos jednu u ratu) su imale po pet tenkovskih ceta, ali sa vise oficira i boljom logistikom. Pored ovoga brigada je imala i 2 baterije haubica M2 od 105mm, jednu samohodnu haubicku bateriju M7 od 105mm i samohodnu PO bateriju od 4 vozila M36. Po planu 'Drvar" deo bataljona u pesadijskim divizijama je trebao biti preformiran , gde bi vod imao 4 tenka, a bataljon 27 ukljucujuci i komandirov tenk. Ukupno je 11 pesadijskih divizija je imalo tenkovske bataljone u svome sastavu. Takodje 9 pesadijskih brigada su dobile po jednu oklopnu cetu, kao i Vojna akademija, a od samostalnih ceta je ostala samo jedna u sastavu vojno-pomorskog uporista Vis. Takodje uprave taktickih poligona OJ su razvijala, u slucaju rata, jedan skolsko-dopunski oklopni bataljon. Nesto kasnije, 1961. formirana su jos tri okb i jedna ceta za pesadijske divizije B klasifikacije. |
Oklopne cete su imale 4 voda: 3tv i motopesadijski vod (mpv), u okb pesadijskih divizija, nisu imale mpv, ali su imale strukturu 4 voda sa po tri tenka. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
okb pesadijskih divizija imali su : komandni vod, dve tc, mtp cetu i pozadinski vod. Kom. vod je pored kom. tenka imao jedan IA i dzip sa radio uredjajem. Skupa: 27 tenkova, 1 TZI, 1 vucni voz i 25 mot. vozila
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| ......Ubrzo su se otkrili nedostaci pentomic (petorne) formacije. Osnovna slabost se ogledala u tome da cu cete bile direktno podcinjene komandi puka - brigade, sto je uslovilo relativno veliki broj komandujucih veza i preopterecenje komandanta puka - brigade. Sem ovoga ovo resenje je smanjilo broj staresina u OMJ, a i usporilo napredovanje oficira. Na primer kapetan I klase je teze naprdovao do cina majora, jer su ukinuti tenkovski bataljoni bilo uobicajeni komandni nivo tog cina. Cak su i americke oruzane snage, nakon negativnog iskustva ubrzo odustale od "pentomic" divizija. | Oklopni puk , osim komandi i njenih samostalnih vodova je imao: 4tc i 1mpc, sam. bateriju M7 105mm, PO bateriju M36, PA bateriju M-15, pionirsku cetu, ABHO vod i pozadinsku cetu. Skupa 41 tenk, 6 IA, 3 OA, 1 TZI i 90 mot. vozila) |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
......Poseta jugoslovenske delegacije oklopnog roda kolegama u SSSR-u juna 1957., prve od Rezolucije IB 1948., je nagovestila polticki otklon Jugoslavije od Zapada i preorijentaciju nabavke oruzja na druge izvore. Tom prilikom Jugoslovenima predvodjenim pukovnikom Stevom Mileusnicem, pokazana je Vojna akadenija po jedna tenkovska i mehanizovana divizija i prisustvovali su jednoj vezbi. Delegacija je imala prilike i da vidi T-54, oklopne transportere tockas i gusenicar. ali i tenk T-10, za koji domacini nisu pruzili nikakva objasnjenja. Iako je Jugoslavija istupila iz programa saveznicke vojne pomoci 1957. prvi kontigenti iz SSSR-a stizu tek tri - cetiri godine kasnije.
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Kroz program vojne pomoci Jugoslaviji su izmedju ostaloga isporucena i 319 tenka M-47 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Pocetna strana | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
