Samohodni PA top M-53/59/70 Praga

Samohodni PA top M-53/59/70 Praga

Efikasnost upotrebe protivavionskih topova po zemaljskim ciljevima, otkrivena je jos na pocetku Drugog svetskog rata. Stecena iskustva su primenjena i u kasnijim ratovima, pa i tokom ratova na prostoru bivse SFRJ. Kako cesto nije bilo ciljeva u vazduhu, zapocelo se sa primenom ovih orudja protiv zemaljskih ciljeva tj. pesadije i lako utvrdjenih objekata. Korisceni su svi modeli PA topova iz JNA inventara u kalibrima 20, 30, 37 , 40 i 57mm, vucenih ili samohodnih verzija. Ipak jedan model se posebno istakao i upamcen je po svojoj efikasnosti na bojnom polju: Praga, samohodni dvocevni top kalibra 30mm. Gotovo da nije bilo TV izvestaja iz Hrvatske, Bosne ili kasnije Kosova, a da u kadru nije bilo i neke Prage. Ovo lako oklopno vozilo je pored nesporno efikasne vatre imalo i veoma jak moralni ucinak: Pesadija je rado nastupala ako su podrsku davale Prage, a veoma karakteristican zvuk paljbe i vatrena moc su delovali porazavajuce na neprijateljsku pesadiju. Jako su bile efikasne u podrsci oklopnih vozila, dejstvu po utvrdjenim tackama, eliminaciji snajperista, odbijanju masovnih pesadijskih napada... Zaista puno pohvala za jedno inace u osnovi protivavionsko oruzje. Samohodni top M-53 Praga nastao je pocetkom pedesetih godina u Cehoslovackoj, a sam projekat topa je pod nemackom kontrolom razvijan jos od pocetka Drugog svetskog rata, za potrebe PA odbrane podmornica. Tokom rata izradjena je manja kolicina, na dvoosvinskom lafetu ali za potrebe kopnene armije. Nakon rata Cehoslovacka armija se ponovo zainteresovala za projekat i konacno 1953. god ovo orudje je uvedeno u naoruzanje pod oznakom Vs.53/59, a ubrzo je postalo poznato po nadimku ''Jestjerka'' (gusterica). Osnovu je cinio terenski kamion Praga V3S, na koji je ugradjena oklopljena karoserija i dvocevni top. Oklop je stitio od puscanih kalibara i krhotina projektila. Za ovo vozilo se zainteresovala i bivsa JNA, a prvi primerci su isporuceni 1969. god i uvrsteni u naoruzanje pod oznakom M-53/59. Nakon 1973. ova vozila su isporucivana sa poboljsanjima na sistemu veze, elektroinstalacijama, agregatu i nisanskim spravama, pa su ova vozila oznacavana M-53/70. Popularno, zargonsko ime za sva ova vozila je bilo jednostavno ''Praga'', po imenu fabrike koje je proizvodila kamion. Ukupno je do pocetka osamdesetih godina nabavljeno 789 vozila. Prage su ulazile u sastav mesovitih art. raketnih diviziona PVO, brigada kopnene vojske.Obicno bi ovakav divizion bio sacinjen od 12 vozila M-53 i baterije PA raketa Strela 1M. Krajem sedamdesetih izradjen je opsezan projekat modernizacije, koji je predvidjao ugradnju nove nisansko-racunarsko-pogonske grupe italijanskog porekla Galileo P-36 (domaca oznaka J-171, sprava je cinio frikciono-tahometrijski racunar, opticka nisanska sprava, hidraulicni servo uredjaj, mehanizam za pokretanja i upravljacki mehanizam). Ovi uredjaji su se vec proizvodili licencno u Jugoslaviji i korisceni su na ''trocevcima'' M-55A4. Posle ispitivanja 1980. god. usvojena je varijanta sa elektromotorom. Povecanje vatrene moci je bilo veoma veliko: standardnoj bateriji Praga od 6 orudja trebalo je u poligonskim uslovima oko 2.000 metaka za unistenje jednog cilja, a sa uredjajem J171, tri orudja i 1.000 metaka. Modernizacija je usvojena uz dodatnu oznaku J171, ali se na tome i ostalo jer se cekalo na rezultate sledeceg koraka modernizacije koji je predvidjao ugradnju lasersko racunarske grupe, koja bi omogucila uvezivanje baterije Praga sa nisansko-osmatrackim radarom M-85 Zirafa. Paralelno je tekao razvoj sa dve nisansko - racunarke grupe: Jedna je bila Svedskog porekla, a jedna domaceg. Ovom modifikacijom efikasnost bi porasla i do osam puta, a uspesan domet i do 3.500 metara (naspram 2.000 koliko su praksi mogle ''obicne'' Prage). Plan je predvidjao modernizaciju u tri koraka: U periodu 1984-1990 na 720 vozila trebali su biti ugradjeni, novi, snazniji domaci motori. Zatim bi pocev od 1985. na 350 vozila bio ugradjen sistem J171, a na ostalih 350-370 i lasersko-racunarska grupa. Sa realizacijom plana se kasnilo. narocito nakon davanja prednosti drugim projektima, pa je samo na manji broj ugradjena nova oprema. Raspad SFRJ, ubrzo nakon toga, stavio je tacku na svaki dalji pokusaj modernizacije.

Od samog pocetka jugoslovenskog sukoba Prage su ukljucene u sastav borbenih grupa. U pocetku su mahom u ulozi obezbedjenja, a kasnije koriste se i za direktnu vatrenu podrsku. Zahvaljujuci velikoj gustini vatre, te mogucnoscu metka 30mm da probije zidove kuca, postala su nezamenjiva orudja kako u gradskim tako i ruralnim sredinama. Narocito su masovno koriscene tokom rata u Bosni, kada je VRS svoju malobrojnost, cesto, nadoknadjivala upotrebom 1-2 prage na ugrozenim pravcima. Pri tome su svi isticali gustinu vatre i karakteristicni zvuk koji je imao jak psiholoski efekat. Borbenoj upotrebi Praga narocito je odgovarala takticka situacija, kada je neprijatelj napadao sa uzvisenja. Na osnovu tih iskustava mnoge jedinice VRS, su svoju odbranu organizovale u podnozju planina. Usled relativno slabe oklopne zastite, Prage su dejstvovale iz pozadine, preko vlastitih linija. Kao korisne su se pokazale i kada su bile u sastavu interventnih grupa, u sitacijama kada su probijene linije odbrane i kada je trebalo zaustaviti dalje neprijateljsko napredovanje. Kada uslovi terena nisu omogucavali manevar po liniji fronta, ova vozila su ukopavana. Cesto su citava orudja smestana u ukopane zemunice, koje su prekrivane balvanima i zemljom u cilju zastite od minobacackih projektila.Kako je po ovim polozajima dejstvovano svim orudjajima pa i PO raketama Maljutka, pripadnici VRS su osmislili efikasano sredstvo zastite od ovih raketa. Ispred orudja je postavljano polje od armaturne zice, koje je izazivalo prevremeno aktiviranje upaljaca rakete. Ovako aktivirana raketa, nije mogla naneti vecu stetu, a kada je trebalo dejstvovati iz topova, posebnim uzadima zica je spustana u horizontalni polozaj. Prilikom uspesnih pogodaka, cela situacija je zbunjivala protivnika, koji sa vece daljine nije mogao uociti prepreku, a veliko slavlje kod posada Praga. U gradskim borbama, ova vozila su morala biti koriscena krajnje oprezno. Velika gustina vatre i pokretljivost je odgovarala uslovima borbe ali ne i slaba otpornost na mine i projektile rucnih bacaca. Poseban je problem bio zamena ispraznjenih okvira, kade se vozilo moralo povalaciti dalje od linije borbi. U nedostatku PZO i TO municije, poznati su i slucajevi kade se dejstvovalo i vezbovno-obelezavajucom municijom. Ova municije ne eksplodira, ali ogromna kineticka energija projektila, je u slucaju pogodka nanosila fatalne povrede. Na mnoga vozila je izvedena i dodatna improvizovana zastita od tankih limova ili gumiranog platna. Na odredjenu daljinu od vozila postavljane su daske na koje je pricvscivano gumeno platno debljina 20-30mm, sa ciljem da dodje do rikosetiranja ili prevremenog aktiviranja projektila. Ova dodatna zastita ipak nije bila dovoljno u slucaju pogodka PO rakete, koje su ipak imale dovoljnu probojnost i iza ovakve zastite. Takodje i prostor vozaca je dodatno zasticivan tankim limovima. Tokom rata na mnoga vozila su ugradjeni dodatni mitraljezi od 12,7mm, za neposrednu zastitu i za situacije kada nije rentabilno dejstvo topovima 30mm. U obezbedjenju posade i vozila obicno se nalazio i jedan puskomitraljezac, pre svega kao zastita od ubacenih diverzantskih grupa, sto je bila redovna praksa u Bosanskom ratu. Na neka vozila su iznad topova montirani lanseri nevodjenih raketa 57mm. Lanseri su bili pararelni sa osom cevi topova i koriscene su standardne nisanske sprave, ali je preciznost najvise zavisila od osecaja samog nisandzije. Sa ovom nadgradnjom narocito je bila ugrozena stabilnost vozila, pa se moralo oprezno kretati na nagnutom terenu. Sem ove improvizacije na jednoj Pragi su nakon skidanja cevi, ugradjeni avionski topovi GS-23, kalibra 23mm, koji su izvadjeni iz kontejnera za podvesavanje. Pored topova su bile velike kutije sa municijom, a koriscena je standardna nisanska sprava iako je rec o municiji sasvim drugacije balistike. Brzina paljbe je bila zastrasujuca (kadenca od 3000 metaka/min), pa je obicno dejstvovano samo jednim topom. Nedostatak je bio nesto duza priprema topova, a prednost je bila da su se originalni topovi mogli brzo opet montirati. Pragini topovi su montirani i na kamion FAP13, ali je ovo resenje imalo nedostataka, koji su ogledali u odsustvu oklopne zastite i ljuljanje vozila tokom dejstva, jer nije bilo moguce iskljucenje vesanje vozila. Postojali su i planovi za ugradnju na BVP M-80, ali nisu realizovani. Prage su malo koriscene u osnovnoj nameni, te jedino poznato obaranje aviona ovim orudjem smatra se slucaj od 24. juna 1992. god, kada je iznad Posavine oboren hrvatski MiG-21. Vece mogucnosti za dejstva po ciljevima u vazduhu su ukazale tokom NATO bombardovanja Republike Srpske u periodu od 30 avgusta do 13 septembra 1995.god., ali ova prilika nije iskoriscena. Sistem komandovanja i veza je bio ozbiljno narusen, pa samim tim i sistem PVO. Posade, naviknute na dejstva po zemaljskim ciljevima, nisu bile obucena za dejstva na vazdusne ciljeve. Poseban je problem bio kontigent RRF-a, koji je u svakoj prilici dejstvovao po sredstvima VRS, pa su Prage morale dejstvovati sa manje pogodnih lokacija. Takodje NATO snage su se drzale bezbednih visina od 4-5000m, a po ciljevima u posebno dobro branjenim zonama dejstvovano je krstarecim projektilima. U toj ulozi nisu imale vecih rezultata ni tokom NATO agrsije 1999. god. Obicno su koriscene na mogucim pravcima preleta bespilotnih letelica i krstarecih projektila, ili za stvaranje ''vatrene zavese'' iznad tucenih stacioniranih ciljeva. Prema zvanicnim podacima pogodile su jedan avion, oborile 2 bespilotne letelice i 12 krstarecih raketa. No Praga je upamcena u tom ratu, ako ne po broju pogodjenih ciljeva, onda sigurno po originalnoj improvizaciji kada su ugradjene rakete tipa vazduh - vazduh. Naime jos tokom rata u Bosni na lafetu topa su ugradjivane zastarele rakete K-13, sa MiG-ova 21. Ovakva samohotka je nazvana ''Ciciban'' i napravljeno je osam primeraka. Tokom rata 1999.god i Vojska Jugoslavije koristila je slicne modifikacije, ali sa mocnijim raketama R-60MK i R-73. Tako su nastali lanseri RL-1 (sa raketom R-60MK), RL-2 (na vozilu BRDM) i RL-4 (sa raketom R-73). Najveci domet je imao RL-4 koji je mogao pogoditi cilj udaljen 5km i na visini od 5.000m. Ova vozila koriscena su u odbrani Beograda od 14. aprila 1999. god. i pre svega racunalo se na tehnolosko-takticko iznenadjenje. Ipak ubrzo se uvidelo da raketni potisak nije dovoljan, buduci da pomenute rakete i nisu bile namenjene za dejstva sa nultih visina, pa su montirani dodatni busteri. Na rakete R-73 ugradjeni su motori nevodjenih raketa S-24, te je kosi domet povecan na 15.000m i visina do 9.500m. Nakon sest probnih gadjanja RL-4M je 18. maja uveden u naoruzanje. Takodje i rakete R-60MK dobile su dodatni potisak, od motora NRZ 128mm Munja. Uz ovo povecanje pocetne brzine rakete su mogle dostici do 10.000m kose daljine. RL-4M su korisceni tokom noci u okolini Beograda i dejstvovali su 4 puta. Takodje jedan lanser bio je na Kosovu, gde je izmedju ostalog 6. juna dejstvovao na 2 aviona A-10, koji su manevrisali na visini od 7.000m. Bojeva glava se aktivirala. a posmatraci sa zemlje su uocili odbacivanje podvesnog rezervoara.

....Najnovija modifikacija Prage je nastala u reziji kompanije YugoImport, gde je ovo vozilo konvertovano u samohodnu haubicu 122mm. Korpa sa topovima 30mm, je uklonjena i na njeno mesto je ugradjena haubica D-30, koja se nalazi u sklopu zasticene kabine. Takodje na zadnjem delu vozila je mitraljez za samoodbranu vozila.Na zadnjem delu vozila su montirane dve oslone stope za stabilizaciju orudja. Gabariti vozila, verovatno ne omogucuju nosenje dovoljne kolicine projektila, a veliki problem je i nedovoljna pokretljivost.

Ratna praksa je pokazala da su Prage veoma pouzdana i efikasna orudja. Zastoji i kvarovi su se narocito javljali u pocetnoj fazi ratova, usled nedovoljno obucenih posada. Dva najcesca zastoja bila su tokom duze borbene upotrebe, kada je dolazilo do zaprljanja lezista metka i slabljenja opruge izvlakaca sto je uslovilo da prazna caura ostane u lezistu, da bi zatim na nju naletao novi metak, usled cega je u pojedinim situacijama dolazilo i do eksplozije. Poznato je da je u jednoj takvoj situaciji, kada je doslo do zaglavljivanja levog automata topa i eksplozije metka, nisandzija orudja izbacen sa vozila. Drugi najcesci kvar nastajao je usled zaprljanosti komore, kada dolazi do zaglavljivanja gasnog klipa, sto se uz dosta muka moglo otkloniti samo u pozadinskim radionicama. Tokom dugotrajnih dejstava do zastoja je i dolazilo usled kvara na zadnjem poklopcu automata, odnosno usled istrosenosti razvodnika unutar njega, kada dolazi do nabijanja caure na odvodnik i zastoja u paljbi.

Modifikacija Prage sa raketama vazduh - vazduh. U prvom planu RL-4M, iza RL-2M

Top M-53, se puni okvirima u kojima staje 50 granata od 30mm, a kadenca je 840-900 granata po minuti. Nisanska sprava je jednostavna sa vertikalnom resetkom.Elevacija topa je od -10 do + 85°. Po zemaljskim ciljevima uspesno dejstvo je do 2.000m, a kunicija se samolikvidira nakon 3.500m.Motor je Tatra T 912-2, benzinski, sestocilindricni snage 81kW. Problematicna je pokretljivost van puteva, a spisak nedostataka upotpunjuje i to da ne moze dejstvovati nocu i u losim meteo uslovima, nema NBH podsistem, nisandzija je izlozen protivdejstvu, vozilo je jako zahtevno za voznju...

Model / Poreklo	M-53/59 / Cehoslovacka
Borbena masa	10.300 kg
Posada	4
Duzina	6,91 m
Sirina	2,35 m
Visina	2,52 m
Motor	Tatra T912-2
Snaga Motora	81kW, pri 2.200 obr./min.
Maks. brzina	60 km/h
Naoruzanje	2 topa M-53 od 30mm
Borbeni komplet	400 granata
Oklop	10 mm

Delovi topa 30mm: 1.Desna kocnica, 2. Cev, 3. Gasna komora, 4. Sanduk automata, 5. Prednji poklopac, 6. Okvir za municiju, 7. Zadnji poklopac, 8. Okidac sa zadnjim amortizerom, 9. Poluga za zapinjanje