Tenk T-34 u jugoslovenskoj upotrebi 1945

Tenk T-34 u jugoslovenskoj upotrebi 1945–1997.
Bojan Dimitrijević

.....Sovjetski tenk T-34 smatra se jednim od najboljih tenkova Drugog svetskog rata. Proizveden je u više serija, u dve osnovne varijante: sa topom 76 mm i topom 85 mm. Na bazi ovog tenka izrađene su i samohotke sa topovima 85 i 100 mm, te haubice 122 mm. Bio je osnova sovjetskih oklopnih jedinica u drugom delu Drugog svetskog rata, a zadržao se u naoružanju dugi niz godina i posle. Koristile su ih armije socijalističkih zemalja u Evropi, ali i u Aziji i Africi. Tenk T-34 korišćen je u više lokalnih ratova i regionalnih konflikata tokom hladnog rata. Takođe, bio je u jugoslovenskom naoružanju i obeležila ga je vrlo specifična i dugotrajna upotreba. Deo ovih tenkova sačuvan je i nalazi se u muzejskim zbirkama na prostoru bivše SFRJ. Vojni muzej u Beogradu takođe ima primerak u svojoj zbirci

U zavrsnim operacijama i prvim posleratnim krizama

.....Sovjetska pomoć 1944–1945. pomogla je jugoslovenskim partizanskim snagama (od 1. marta1945: Jugoslovenska armija) da prerastu u solidno i prilično savremeno opremljenu armiju. Poseban vid sovjetske vojne pomoći jugoslovenskom partizanskom pokretu bile su isporuke naoružanja koje su tekle od jeseni 1944. i formiranje jedinica od Jugoslovena na teritoriji SSSR, koje su kasnije upućene na ratište Jugoslaviju.(1) Na ovaj način u jugoslovensko naoružanje stigli su sovjetski tenkovi T-34. Jugoslovenska oklopna jedinica, formirana u SSSR novembra 1944, bila je 2. tenkovska brigada (tbr). Nastala je kombinacijom jugoslovenskog ljudstva koje je rat na različite načine doveo u SSSR i onih pristiglih iz partizanskih jedinica širom Jugoslavije na obuku. Kada je stvorena, brigada je neočekivano dugo bila na obuci 1944. u SSSR ako se poredi sa sličnom brigadom, organizovanom kod Britanaca. Posle je dugo nedostajalo tenkova za njenu popunu. Tek proleća 1945. godine brigada je prebačena u Jugoslaviju, posle konačnog formiranja 8. marta 1945. godine.(2) U njenom sastavu bilo je i 65 tenkova T-34, verzije sa topom 85 mm. (Interesantno je da su u ovom istom vremenu i Bugari dobili jednu jedincu iste jačine: 65 tenkova, od koje je marta 1945. formiran puk u njihovoj Drugoj oklopnoj brigadi.(3) Ona je učestvovala u proboju Sremskog fronta, borbama do Zagreba i u eskalaciji Tršćanske krize maja–juna 1945. godine. U borbama je oštećeno ili uništeno oko petnaest tenkova, od kojih je deo popravljen i vraćen u borbeni stroj. Jedna četa ostala je u Beogradu pod direktnom komandom Generalštaba JA.(4) Kraj rata nije doneo zatišje za jugoslovenske tenkiste. Radi pojačanja efektiva snaga JA ali i demonstrativnog efekta, u rejon Trsta je iz Zagreba 17. maja 1945. upućena 2. tenkovska brigada. Njeni tenkovi T-34 su 21. maja efektno prošli kroz sam grad, ali se brigada razmestila u okolini. Od 1. juna bazirali su u širem rejonu Vipavske doline.(5) Kako je u međuvremenu odlučeno da se formira Prva tenkovska armija (7/19. maja 1945), na bazi 1. i 2. tenkovske brigade počelo je formiranje dve tenkovske divizije. Svakoj od brigada dodata je jedna motostreljačka i artiljerijska brigada, određen broj prištapskih jedinica i jedinica za podršku. Tako su nastale prve dve tenkovske divizije Jugoslovenske armije. Predviđeno je da 2. divizija i njen sastav budu locirani u Makedoniji. Zato je 2. tbr dobila naređenje 12. jula 1945. da se premesti na sasvim drugi kraj Jugoslavije, u Skoplje.(6) Prostor prema Grčkoj, u kojoj je vladalo varljivo primirje između legalnih državnih organa i komunističkog pokreta, i gde su boravile određene britanske snage, trebalo je pojačati oklopnim snagama. Tako je već avgusta jedna tenkovska četa 2. tbr prešla u Đevđeliju, na samu granicu, gde je ostala i kasnije.(7) Međutim, zbog eskalacije krize oko pripadnosti Trsta i gomilanja savezničkih trupa na severu Italije, došlo je do ponovne zategnutosti na granici u februaru 1946. godine. Tada je 2. tbr vraćena iz Makedonije u Sloveniju. Od pretpostavljene 2. tenkovske divizije, 6. februara 1946, dobila je „naređenje za pokret u nepoznatom pravcu”. Pokret je izveden po ešelonima od 8. do 14. februara. Prvi tenkovi bili su u Donjem Logatecu 12. februara, a brigada je kompletna bila 17. februara. Brigada je ušla u sastav 1. td.(8) Ozbiljnost namera jugoslovenskog vrha u ovom periodu ogledala su upravo u korišćenju ove dve brigade i munjevitom premeštanju 2. tbr sa drugog kraja zemlje. To pokazuje da su one bile udarne snage JA, a među njima i tenkovi T-34.(9)

Tenkovi T-34 Druge tenkovske brigade na prilazu Trstu, maja 1945.g. (foto zbirka Vojnog muzeja)

Zaokruzivanje fonda tenkova T34 kroz isporuke is SSSR-a

.....Tokom marta 1946. godine u Jugoslaviju je iz SSSR stigla kompletna tehnika za opremanje jedne tenkovske brigade sa 66 tenkova T-34.(10) Ovom tehnikom popunjena je 5. tenkovska brigada, koja je inače formirana na bazi čete koja je ostala iz sastava 2. tbr u Beogradu proleća 1945. Pored T-34 (kalibar topa 85 mm), u sastavu JA bilo je i nekoliko tenkova starije verzije sa topom 76 mm. Naime, u toku rata na području Jugoslavije bilo je više nemačkih policijskih oklopnih jedinica, koje su bile naoružane tehnikom zaplenjenom u Austriji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Francuskoj, SSSR i Italiji. Kraj rata zatekao je 5. policijsku oklopnu četu, koja je imala i tenkove tipa T-34/76, u zapadnoj Sloveniji. Partizanske snage su ih početkom maja zarobili i odmah potom uvrstili u naoružanje JA, najpre u sastavu 1. tbr, u rejonu Trsta.(11) Ovi tenkovi kasnije su korišćeni u naoružanju JA zajedno sa ostalim tenkovima T-34. Nedostatak adekvatne građe onemogućava da se utvrdi njihov tačan broj. Zajedno sa njima, u 1946. godini bilo je 120 komada tenkova T-34 u naoružanju JA. Preostala količina ovih tenkova isporučena je Jugoslaviji u drugoj polovini 1947. godine. Prema podacima ažuriranim posle sukoba sa Informbiroom, pored druge tehnike, tada je isporučeno i 308 tenkova T-34. Sa njima je stiglo i 30 motora V-2-34, 30 menjačkih kutija, 20 glavnih kvačila, 20 pumpi za gorivo, 50 nišanskih sprava, i drugo.(12) Tenkovi T-34 i druga oprema dolazili su iz SSSR vozovima u Jugoslaviju, a primani su u Pančevu (kod jedinice sa Vojnom poštom 35685).(13) Isporuke ovih tenkova omogućiće da se u okviru jugoslovenskih oklopnih jedinica preoružaju 1, 3, i deo 6. brigade, ali i neki od armijskih bataljona koji se pojavljuju u 1948. godini i, naravno, bataljon u okviru Tenkovskog vojnog učilišta. Prva tenkovska brigada započela je preobuku na T-34 uz pomoć instruktora iz 2. tbr od 1. novembra 1946(14). Plan rasporeda tih 308 tenkova datiran je 18. avgustom 1947. Tako je u Prvoj diviziji trebalo da bude po 65 tenkova u 1. i 2. tenkovskoj brigadi i još tri tenka u štabu divizije. U Drugoj diviziji, 3. tenkovskoj brigadi trebalo je dodeliti 65 tenkova i još tri za štab divizije. (U njoj je V tbr već imala tenkove primljene 1946). Konačno, 4. samostalnoj brigadi još 65 i na kraju Gardijskoj diviziji sedam tenkova T-34. Preostalih 35 tenkova trebalo je povući u konzervaciju. Oni su bili namenjeni za „VII tbr do njenog povrataka iz Trsta“(15). Po ovom planu trebalo je povući na generalni remont 41 „ratna“ T-34 iz sastava 2. tenkovske brigade. Ove tenkove posle remonta trebalo je podeliti tako da 30 komada bude dodeljeno 7. tenkovskoj brigadi, a preostalih 11 tenkovskom bataljonu TVU Petar Drapšin.(16) Posle raskida sa Sovjetima bilo je u više navrata detaljnih opisa slabog kvaliteta ove tehnike. Kao primer navodimo da je u svom govoru Narodnoj skupštini 28. decembra 1950. maršal Tito naveo „nekoliko primjera nesolidnosti tih isporuka“. Između ostalog i: „…jedan broj tenkova takođe nije (bio) nov, nego sa generalnog remonta…“(17) U nekom izveštaju, Jugosloveni su isticali da je jednom od isporučenih T-34 pukao blok motora pre prijema, da je stanje akumulatora bilo nezadovoljavajuće na 25% tenkova, da su Sovjeti isporučili kao rezervno naoružanje topove od 76 mm, dok ih je po ugovoru trebalo da bude samo deset komada tog kalibra. Poseban problem bio je nedostatak prateće tehničke dokumentacije: pa se nije znalo kada su tenkovi proizvedeni, da li su i kada remontovani i koliko su bili u eksploataciji. Načelno prepoznavanje u partiji od 308 tenkova 1947. bilo je prema postojanju električnog pogona za okretanje kupole, što je bio znak da su tenkovi proizvedeni krajem rata: tenkova T-34 koji to nisu imali (dakle, bili su starijih godišta) bilo je 50 posto.(18) Na kraju četrdesetih ustanovilo se brojno stanje od 425 tenkova ovog tipa u naoružanju, što bi bio zbir tenkova: 2.tbr (minus ratni gubici) + zarobljeni tenkovi T-34/76 + tenkovi 5.tbr iz 1946 + količina od 308 tenkova iz 1947. Sa manjim oscilacijama ovo će biti ukupan broj tenkova do nove nabavke 1966. godine.(19) Sistem označavanja borbenih vozila nije bio jedinstven još neko vreme posle rata, pa su tako T-34 nosili trocifrene brojeve sa logikom prepoznavanja unutar 2. tbr ili nisu imali brojeve uopšte. Tenkovi koji su bili u četi u Beogradu imali su jugoslovensku trobojku ofarbanu na kupoli, nalik na označavanje kod 1. tenkovske brigade, i redne brojeve na blatobranima. Na tenkovima 2. tbr u drugoj polovini 1945. pojavljuju se i četvorocifreni brojevi od 1.000 nadalje. Kada je 1946. uveden kružni znak Komande tenkovskih i motorizovanih jedinica, on je bio ucrtavan na kupoli, umesto brojeva. Tenkovi T-34 su krajem četrdesetih dobili četvorocifrene registarske brojeve ispisane na kupoli, od broja 1.000 nadalje. Kasnije, početkom pedesetih, T-34 su preregistrovani i nosili su brojeve počev od 2.500 do zaključno sa 2.925. Veliki ispit za Jugoslovensku armiju u ovom vremenu izolacije bio je manevar održan u septembru i oktobru 1949. na potezu Kosmaj–Aranđelovac– Topola–Smederevska Palanka. Za ovaj veliki ispit borbene gotovosti i vrednosti jedinica za eventualni sukob angažovane su znatne snage JA.(20) Tada su tenkovi T-34 napadačke strane imali na kupoli beli krst X.(21)

T-34 na defileu kroz Glinu, nakon uspešnih manevara 1950.

Uticaj na domaće projekte

..... Krajem četrdesetih, centralna tenkovska radionica u Mladenovcu je, uz popravke, i pravila rezervne delove za tenkove T-34. Ova radionica, 1949–1950, zanatski je izradila seriju prvih domaćih tenkova, nazvanih „Vozilo A“.(22). Taj tenk, osim kupole, neodoljivo podseća na T-34. Jugoslovenski srednji tenk A-1 (VM IB 31351) U procesu izrade jugoslovenskog tenka prosto je rastavljen jedan T-34 i otpočelo je kopiranje delova, bez ispitivanja materijala ili drugih radnji. Naime, od Sovjeta su dobijeni samo planovi klipa i klipnih karika za T-34, koji je uzet za osnov.(23) Ovaj tenk proizveden u pet primeraka pokazan je na prvomajskoj paradi u Beogradu 1950. godine, ali nije ušao u serijsku proizvodnju.(24) Konstatovano je da „Vozilo A“, (kao kopija T-34) ne zadovoljava „očekivanja u savremenom ratu“. Međutim, u izradi ovog tenka osvojena je proizvodnja mnogih delova, koja je trebalo da se prilagodi proizvodnji rezervnih delova za T- 34.(25) Već avgusta 1950. pri Generalnoj direkciji naoružanja formiran je mašinski biro u Beogradu, sa oko 60 inženjera i tehničara. U početku je imao osnovni zadatak osvajanje proizvodnje tenkovskog motora V-2 i menjača za T-34, a zatim proizvodnju tenkova u novoj fabrici u Vojkovićima, kasnije Famosu. Radi ubrzanja rada, najveći broj stručnjaka iz mašinskog biroa u Beogradu premešten je u martu 1953. godine u novu fabriku (Famos). U njoj je osvojen menjač 1954, a 1957. godine i motor V-2. Takođe, izrađena je studija novog oklopnog vozila „Vozila B“, koje je bilo samohodno oruža sa topom 90 mm jer se u periodu 1953. odustalo od razvoja domaćeg tenka. Kasnije, 1955. godine, doneta je odluka da se ide u razvoj domaćeg tenka. Idejni projekat nazvan M-320 rađen je na osnovu snimanja i ispitivanja tenkova i samohotki koje su bile u naoružanju JNA, ali se u 1956. opet odustalo od daljeg razvoja domaćeg tenka zbog velikih troškova i dugog vremena osvajanja. Ali, i zato jer što nije bio unificiran sa tenkom T-34, što je bila jedna od polaznih tačaka projekta. Dat je prioritet osvajanju mogućnosti poboljšanja tenka T-34 na najbrži mogući način (projekat M- 628), pošto je već započela delimična proizvodnja nekih vitalnih agregata. Zbog toga je grupa stručnjaka prešla iz fabrike „Famos“ u Mašinski institute VTI, a mašinski biro je rasformiran.(26) Isporuke tenkova američke proizvodnje u Vojnoj pomoći od 1952. godine uticale su da se u naoružanje JNA uvedu tenkovi i druga borbena vozila, koji su omogućili osavremenjivanje i preoružanje. Tako su T-34 povučeni iz jedinica koje su bazirale na zapadu Jugoslavije, u 5. vojnoj oblasti (VO), a dobile su tenkove M-4A3 šerman i M-47 paton. Sa tenkovima T- 34 naoružane su snage na istoku i u centralnom delu Jugoslavije. Njihovim pregrupisavanjem omogućeno je definitivno povlačenje trofejnih borbenih vozila iz naoružanja (203. okbr). Povlačenje tenkova Т-34 iz preoružanih jedinica 5. VO omogućio je da se u ovom periodu planira ratni razvoj još tri oklopne brigade: u 7. vojnoj oblasti formiran je 329. tenkovski bataljon u Banjaluci, koji je razvijao brigadu (329. okbr), zatim 121. tb u Sarajevu (194. okbr), odnosno 348. u Kavadarcima (348. okbr), kod 3. vojne oblasti.(27) U ovom periodu T-34 imaju ponovo značajnu ulogu u eskalaciji Tršćanske krize, oktobra 1953, kada je iz Kragujevca u Sloveniju vozovima prebačena 252. tenkovska brigada kao rezerva Vrhovne komande.(28) Prebacivanje 252. tenkovske brigade naoružane T-34 sa istoka zemlje treba posmatrati u kontekstu naređenja koje je Tito izdao komandantu 5. vojne oblasti generalu Nađu da ne šalje američke tenkove, jer to nije „zgodno“ zbog američkih snaga koje su se nalazile u Trstu, ali i posmatrača, već da se šalju sovjetski tenkovi (T-34), kakve su imale jedinice na istoku.(29) Tako su T-34 bili ponovo na braniku Jugoslavije. U ovom periodu dolazi do prvih znakova da „flota“ T-34, iako omiljena od tenkista, ima probleme u tehničkoj ispravnosti. Kada je organizovana parada povodom dolaska turskog predsednika Dželala Bajara 1954, štab parade dao je mišljenje: „Tenkove T-34 trebalo bi zameniti novim tenkovima jer su ovi tenkovi zastarelog tipa i zato nesigurni i dotrajali.”(30)

Jugoslovenski srednji tenk A-1

Problemi u održavanju 1955-1960

..... Od sredine pedesetih otvaraju se mnoga pitanja održavanja T-34 na najvišim instancama Armije. Iako je struktura tenkova JNA bila takva da su dominirali američki modeli, ipak u ukupnom broju T-34 su činili oko jedne trećine inventara, a posebno je bilo bitno što su oni bili noseći deo oklopnih snaga na istoku Jugoslavije. Kao i posle raskida sa SSSR 1948–1949, konstatovano je da su svi tenkovi ovog tipa primljeni „bez potrebnih dokumenata i njihovog prvobitnog istorijata, te se usled toga ne može preciznije govoriti o njihovim godinama starosti i stvarnim sadašnjim borbenim efektivima“.(31) Na nivou Generalštaba JNA, 1955–1956, otvoreno je pitanje remonta, odnosno obezbeđenja rezervnih delova, kao dva najozbiljnija problem ovog tenka u JNA. U tom trenutku preko 50 posto tenkovskog fonda T-34 bilo je nepokretno zbog problema remonta. Planirane opravke i remont raznih stepena imali su slabu realizaciju, pa je gomilana neispravna tehnika koja je čekala na remont. Ukazano je na proces prevazilaženja problema rezervnih delova, zatim na različitu osposobljenost u remontnim zavodima, što je uticalo na dužinu remonta, koja se razlikovala od zavoda do zavoda. Stanje do 1955. bilo je izgleda još dramatičnije, kada je trebalo da se remontuju motor i menjačka kutija. Na kraju 1956. ukupno je čekalo 235 tenkova na rednju ili generalnu opravku. U Prvoj i Trećoj armijskoj oblasti, gde su jedinicama pretežno opremljene T- 34, u pojedinim trenucima zbog ovakve neefikasnosti u remontu je bilo oko 50 posto „bojevo sposobnih tenkova“.(32) U sledećoj 1957. godini bilo je neispravno 120 komada T-34 ili 27 posto od ukupnog broja. Do avgusta te godine remont su prošla 52 tenka T-34, a za 1958. bilo je predviđeno da se remontuju još 123.(33) Konstatovano je da je problem u 1957. godini bio u osvajanju rezervnih delova transmisije i hodnog dela T-34.(34) Ono što se vidi nesumnjivo je da je u drugoj polovini 1957. potpisan ugovor sa „Famosom“ za isporuku rezervnih delova šireg asortimana u većim količinama, kao i specifikacija rezervnih delova za 170 generalnih opravki tenkova T-34. Započeto je i remontovanje potpornih točkova, isporuke članaka za gusenice, izrada garniture alata, nabavka ostalih nedostajućih rezervnih delova.(35) Do 1958. već je bilo izrađeno 70 komada motora V-2 i isporučeno u jedinice, a očekivalo se još 50 motora u 1959. godini. Sa druge strane, u Jugoslaviji se od kraja četrdesetih radilo na osamostaljivanju proizvodnje tenka, koji je u osnovi bio T-34. U ovom naporu, a kasnije i sa idejom održavanja postojećeg fonda tenkova, došlo je do osvajanja proizvodnje određenog broja rezervnih delova, agregata i sklopova u fabrici „Famos“.(36) Međutim, u Generalštabu je konstatovano da je za tenk T-34 osvajanje rezervnih delova trajalo čitavu deceniju,(37)odnosno da, i pored velikih uloženih sredstava i angažovanja stručnjaka, nije osvojena proizvodnja svih rezervnih delova.(38)

T-34 na probi nakon remonta u CTR ''Petar Drapšin'' u Mladenovcu

.....Domaća industrija nije nalazila računicu, jer je bilo reči o velikom broju delova, koji su bili potrebni u relativno malim serijama. Tako je osvajanje rezervnih delova postalo briga tehničkih remontnih zavoda, ali je problem bio u tome što je svaki od njih proizvodio rezervne delove samo za svoje potrebe, a nije bilo objedinjenog sagledavanja potreba za ceo fond tenkova T-34. Deo delova koji je ugrađivan u remontovane tenkove dobijan je i regeneracijom postojećih delova.(39) Podaci o procentu neispravnih tenkova za 1957. pokazivali su da je njihov procenat počeo da opada sa 19 posto (250) na 13 (171), gde su sa 118 komada dominirali tenkovi T-34. Pored intervencija sa viših komandnih nivoa, uvoz kvalitetnijih polufabrikata za rezervne delove T-34 pomogao je smanjenju broja neispravnih tenkova. Ni tehničko stanje ostalih „ispravnih“ tenkova nije zadovoljavalo. Problem je bio kod dotrajale elektroinstalacije, lamela za bočna i glavna kvačila, potporne i pogonske točkove, lenjivce…Hodni deo bio je istrošen kod 50 posto tenkova, nedostajalo je oko 60 akumulatora, a kod tri četvrtine tenkova alat je bio dotrajao ili nekompletan. Nedostatak rezervnih delova i slab rad u toku remonta uticali su na kvalitet remontovanih tenkova, pa je bilo slučaja da se T-34 primaju sa opravke sa starim, naprslim gusenicama, starim potpornim točkovima, ishabanim bočnim prenosima... „Jedino u čitavoj opravci zadovoljava opravka motora koji najčešće vrši Famos“.(40) Izgled standardnog tenka T-34 u upotrebi JNA. (foto-centar Odbrana) Promene u organizaciji JNA sprovedene planom „Drvar“ 1959. uticale su na formaciju oklopnih jedinica. U prvoj polovini šezdesetih godina konstatovano je da osnovni tenkovi JNA, M4A3 i T-34, zaostaju za savremenim tenkovima. Za T-34 obezbeđen je uglavnom ceo asortiman rezervnih delova u domaćoj proizvodnji. Činjenica da ih je 1962. na brojnom stanju bilo 422 i stalno podvlačena mogućnost modifikacija činile su da se ovaj tenk nije mogao oglasiti neperspektivnim.(41) Prema rasporedu iz 1962. tenkovi T-34 bili su u Prvoj armiji 145 komada (kod: 26. oklopne divizije: oklopni pukovi: 176-Smederevo, 230-Kragujevac, 234-Kraljevo svi po 41 T-34, i 26. dopunski bataljon sa 10 T-34, u nastavnom dopunskom bataljonu Prve armije u Kraljevu sa 12 T-34), u Trećoj armiji koja je kompletno bila naoružana ovim tipom: 219 tenkova T-34 (po 44 komada kod 211. i 243. okbr u Nišu i Skoplju, zatim po 27 komada u okb 2. proleterske i 50. pešadijske divizije u Nišu i Prištini, po 10 u pešadijskim brigadama u Kičevu, Kavadarcima i Vranju, i u nastavnom dopunskom bataljonu Treće armije u Petrovcu 20 komada). Kod Sedme armije, samo 27 komada u okb 11. pešadijske divizije u Doboju. Kod Četvrte i Pete armije nije bilo jedinica sa ovim tenkovima. Ostali tenkovi od angažovanih 364 do ukupnog broja 422 bili su u školskim jedinicama ili u rezervi.(42)

Izgled standardnog tenka T-34 u upotrebi JNA

Sa redovne obuke. U gornjem levom uglu je tenk M-4A3 Šerman

Poboljšanje uz modifikacije

.....Jedna od prvih jugoslovenskih modifikacija tokom pedesetih bila je zamena sovjetskih radio uređaja 9KS sa radio uređajima SET 19. Za T-34 već u drugoj polovini pedesetih godina postojao je čitav niz predloženih ili isprobanih modifikacija: ugradnja topa 90 mm, razmatranje ugradnje PAM 12,7 mm, zamena mitraljeza DT sa jugoslovenskim M-53, ugradnja nove radiostanice od 1nj talasnog područja, uvođenje tenkovskog telefona za vezu sa pešadijom i druge izmene unutar tenka. Najambicioznija modifikacija bila je ugradnja topa 90 mm u tenk T-34. Ta adaptacija smatrala se jednim od mogućih rešenja za njegovo poboljšanje.(43) Ranijim ispitivanjem ustanovljeno je da je tenk T-34 po svojoj zaštitnoj moći slab, jer oklop ne štiti čak ni od topa 57 mm na odstojanju manjem od 200 m. Sa druge strane, njegova probojna municija nije zadovoljavala taktičke potrebe. Naime, pancirno zrno kalibra 85 mm na daljini od 100 m probijalo je ploču srednjeg kvaliteta i nagnutu pod uglom 30 stepeni, debljine svega 66 mm. Na Glavnom vojnotehničkom savetu JNA 4. februara 1956.(44) usvojen je zaključak da se pokrene projekat ugradnje topa 90 mm u tenk T-34, sa oznakom M-628.(45) Ovako modifikovani tenk ispitan je u periodu od 12. decembra 1958. do 12. januara 1959. godine. Ispitivanje je pokazalo da top SPT 90 nije probio pancirnu ploču 100 mm pod uglom od 30 stepeni na odstojanju od 500 m, a da je to činio u prethodnim ispitivanjima na daljini 300 m ali van tenka. Upoređivanje sa standardnom verzijom T-34/85 mm pokazalo je da kod T- 34/90 mm pada brzina gađanja sa sedam-osam na četiri granate u minuti, da pada brzina okretanja kupole u minuti sa četiri-pet obrtaja na tri-četiri u minuti, da je smanjen borbeni komplet sa 55 na 47 granata, da je pokretljivost i brzina tenka nešto manja i da se slabije savlađuju prepreke zbog novog topa.(46) Iako su ispitivanja T-34/90 pokazala slabije rezultate, u prvoj polovini šezdesetih godina i dalje se smatralo da bi ugradnja topa od 90 mm jugoslovenske proizvodnje poboljšala kvalitete ovog tenka. Tako je ovaj projekat vođen i početkom 1960. godine, kod Uprave oklopnih jedinica GŠ JNA, pod šifrom „Galeb“.(47) Doneta je odluka da se adaptacije na 90 mm rade prilikom remonta tenka i samo po odobrenju načelnika Generalštaba. Čak je razmatrana i ugradnja topa 100 mm u originalnu kupolu tenka T-34. Ovo se pokazalo kao neizvodljiv zadatak. Dotadašnji rad na razvoju i izučavanju tenkova i osvajanju proizvodnje motora, menjača i delova, omogućili su bolje sagledavanje modernizacije T-34 (M-628). Na njemu su specificirana poboljšavanja električne instalacije, sistema komandi, napajanja gorivom, ugradnje topa 90 mm, PAM 12,7 mm, novih sredstava veze, a razmatrana je i mogućnost ugradnje PA topa 20 mm.(48) Ova iskustva dovela su do nove modifikacije: od 1962. pa sve do u 1964. godine ispitivan je i „adaptirani“ tenk T-34 (reg. br. 2919). Na ovom tenku su u TRZ br. 7 u Hadžićima ugrađeni: turela za protivavionski mitraljez (PAM), bacači dimnih kutija, servo uređaj za upravljanje, uređaj za natezanje gusenica i drugi uređaji unutar tenka. Ideja je bila da to bude prvi od deset modifikovanih tenkova. U 1965. godini na ovom tenku probani su bacači dimnih kutija, a od Tehničke uprave zahtevano je ubrzanje radova u TRZ br. 7. Ovaj tenk trebalo je da se ispituje u Školskom i nastavnom centru oklopnih jedinica do maja 1966. godine i da se vodi kao prvi tenk probne partije adaptiranih T-34.(49) Oba modernizovana tenka T-34 („adaptirani“ i T-34/90) korišćena su 1966. u ŠCOJ, ali uz mnogo problema nastale upravo zbog modifikacija, od kojih su neke ocenjene kao korisne, a druge su stvarale probleme, pa čak i nezgode u eksploataciji.(50) Konačno, za nekoliko godina ovi projekti modernizacije kao da su zaboravljeni. Kada su „nađena“ dva modifikovana tenka T-34 u 1969. godini, odlučeno je da se „remodifikovani“ (ranije „adaptirani“) T-34 i T-34 sa topom 90 mm više ne koriste u svrhe modernizacije. Tenk sa topom 90 mm mogao je da se koristi samo za obuku u vožnji, a strogo je zabranjeno gađanje iz njega.(51) Uprava OJ donela je odluku u oktobru 1968. da se ova dva tenka upute u TRZ Čačak i svedu na nivo uobičajenih T-34. Ocenjeno je da su „modifikacije izvršene na ova dva tenka perifernog značaja i bitno ne utiču na poboljšanje taktičko-tehničkih svojstava sredstava“.(52) Pored dve izvedene modifikacije, u ovom periodu planirane su i druge, mahom za rod inžinjerije, od kojih je jedna čak i osvojena u prototipu. Još 1959– 1960. razmišljalo se o konverziji T-34 u tenk za čišćenje mina. Ona je realizovana znatno kasnije tako što je sa jednog T-34 skinuta kupola sa naoružanjem, a dograđena je laka kupola sa kranom i postoljem, za nošenje tri sekcije uređaja PT-55. Prototip ovog tenka bio je izrađen ali se zbog negativnog stava Uprave OJ odustalo od daljeg rada na ovoj verziji. Početkom 1962. godine, VTI je u dogovoru sa Upravom OJ JNA otvorio zadatak izrade tenka nosača mosta na bazi T-34. Razvoj je započeo 1963. uklanjanjem kupole sa jednog T-34 i pripremom elemenata mosta i uređaja za rukovanje lansirnim uređajem. Međutim, januara 1964. odlučeno je da se projekat modifikacije tenk nosač jurišnog mosta realizuje na šasiji M4A3 šerman, a ne na T-34. Sredinom šezdesetih rađena je „tehničko- ekonomska analiza oklopnog vozila za izvlačenje M- 941“, koje bi se razvilo na bazi tenka T-34, i čiji bi prototip bio završen u 1967 (stoga i nazvan M-67). Nešto više od pola godine kasnije, razmatrana je ideja o modifikaciji T-34 u TZI, jer je nabavkom novih tenkova i uvođenjem nove protivoklopne municije perspektiva ovih tenkova „poboljšana… pa bi bilo neopravdano izdvajati ih za prepravku u tenkove za izvlačenje“. Ideja je odbačena u potpunosti, jer je „izmenjena politika prema tenku T-34“.(53) Početkom šezdesetih u komandna vozila (AN/VRC 3 uz postojeći SET 19) ugrađeni su radio uređaji američke proizvodnje. Rad se odvijao u pukovima 26. oklopne divizije, potom 203. i 252. brigade, i kasnije u bataljonima i četama kod pešadijskih jedinica naoružanih ovim tipom.(54) U ovom periodu do kraja 1963. osvojene su i metalno-gumene gusenice koje je proizvelo preduzeće „Tigar“ iz Pirota, za tenkove T- 34 (kao i M4A3 i OT M-60), na kojima su ispitivane maja 1962. godine.(55) Uvođenje T-54 i T-55 i pokušaji osvajanja proizvodnje delova za njih kopiranjem, doveli su do ideja da se neki od njih ugrade i na T-34 i tako osavremene. Takva je bila ideja o ugradnji licencnog ili prekopiranog motora V-55 na T-34 tokom 1965 (označeno kao zadatak M-952). Ova ideja je krajem decembra 1966. odbačena.(56) Zatim, razmatrana je i mogućnost ugradnji gusenica sa T-54.(57) Sve ove ideje odbačene su: sa jedne strane, zbog teškoća i nemogućnosti serijske proizvodnje u jugoslovenskim fabrikama, a sa druge zbog nabavki novih tenkova iz Sovjetskog Saveza.

Projekat modifakacije T-34 u minočistač nije prihvatila Uprava OMJ

Nabavke tenkova T-34B

.....Tokom šezdesetih uveden je čitav niz novih tipova borbenih vozila sovjetske proizvodnje u oklopni i druge rodove. Ova tehnika dovela je do ulaska jugoslovenskih oklopnih jedinica u epohu sa novom filozofijom upotrebe. Pre svega jer je deo ove tehnike prilagođen ratovanju u uslovima nuklearnog rata, zatim ima mogućnost da savlađuje vodene prepreke i masovno se upotrebljava. Sa druge strane, nova tehnika podigla je standarde i mogućnosti oklopnih jedinica JNA tako što su uveli kumulativnu municiju, tenkovsku municiju kalibra 100 mm, IC uređaje za vožnju i gađanje noću, nove radio uređaje i inžinjerijsku opremu za razminiranje i ukopavanje borbenih vozila. Iako su nabavljani tada najsavremeniji tenkovi T- 55 i druga borbena vozila, 1966. godine odlučeno je da se od Sovjeta kupe ponuđeni, modernizovani T-34 radi zamene M4A3 u količini od 600 komada. Modernizacija ovog tenka (motor, radio-uređaji, oprema, točkovi), a pre svega poboljšane borbene mogućnosti zbog korišćenje kumulativne municije, uticali su na jugoslovenske planere da se odluče da nabave nove količine ovog tenka i pored njegove starosti. Oko kupovine ovih tenkova bila je duža prepiska zbog njihove cene (jedan od početnih stavova bio je „kupovina tenka T-34 dolazi u obzir samo u slučaju besplatne ponude ili uz simboličnu cenu“).(58) Trebalo je da budu u što boljem tehničkom stanju i kompletni, sa što manje pređenim motočasovima-kilometrima posle poslednjeg generalnog remonta. Ove tenkove i 420 komada koji su već bili u u JNA trebalo je obezbediti adekvatnom količinom rezervnih delova, jer bi to bio pravi način za dolazak do rezervnih delova: „znatno brže i jeftinije nego iz domaće proizvodnje“. Takođe, i nabavka municije 85 mm prvenstveno potkalibarne i pancirne, i to samo novih serija, potpuno ispravnih, s tim da bude jeftinija ponuda, „nikako preko cene remonta ove municije kod nas“. Jugoslovenski tenkovi T-34 i M-47 sa topovima 85 mm odnosno 90 mm raspolagali su sa municijom sledećih tipova: trenutnim i trenutno-fugasnim projektilima, namenjene za gađanje i uništavanje žive sile i tehnike van zaklona, rušenje objekata... Sredinom šezdesetih oni su već bili daleko iza savremenih tenkova, ali je uvođenje kumulativne municije na T-34B ponovo otvorilo perspektivu i vozila i njegovog topa. Uprava OJ krajem 1965. zauzela je stav da je sa nabavkom – isporukom borbenih vozila potrebno paralelno nabavljati i municiju, te da bi čak bilo prihvatljivije da se municija isporuči pre tenkova.(59) Ključno pitanje, dakle, bila je nabavka kumulativne municije: „nužno je raščistiti da li imaju kumulativnu granatu za top tenka T-34 i ako je imaju prvenstveno bi došla u obzir za kupovinu“. Potom je trebalo proučiti da li takvu municiju može osvojiti jugoslovenska vojna industrija na bazi kopiranja. Takođe, trebalo je proveriti da li su na ponuđenim T-34 ugrađeni radio uređaji tipa R-113 radi unifikacije sa ostalim savremenim tenkovima sovjetskog porekla. Iako je u razmatranju nabavke T- 34 bilo navedeno najmanje 10 razloga zašto je ovaj tenk zastareo, a samo dva pozitivna razloga – da je osvojeno 70 posto rezervnih delova u Jugoslaviji i da je usavršena petobrzinska menjačka kutija, odlučeno je da se ta vozila kupe. Predložena najviša cena bila je 8.000 dolara, smatralo se da je to 20 posto vrednosti savremenog tenka. U septembru su Sovjeti ponudili cenu od 39.278 dolara, što je ocenjeno kao isuviše visoka cena. Stav jugoslovenske strane bio je da se traži najniža cena. Došlo se do mišljenja da bi cena 15–20.000 dolara bila prihvatljiva.(60) Kumulativna municija za top 85 mm primljena je u toku 1967. godine u količini od 24.380 komada. Kumulativna zrna ispitivana su na poligonu kod Vinkovaca aprila 1967. za kalibre 85 i 100 mm. Uprava za tehničko snabdevanje predložila je da se u strukturi borbenog kompleta tenka T-34 ugradi po 10 kumulativnih projektila umesto 10 pancirnih(61) U periodu 1966–1968. godine nabavljeno je 600 komada modernizovanih tenkova označenih kao T-34B, i to po dve stotine komada 1966, 1967. i 1968. godine, koju su prihvatani u tehničkoj bazi u Pančevu i potom prosleđivani u jedinice. U kontingentu iz 1968. bilo je 140 verzije BK (sa još jednim radio uređajem, predviđenom za komandovanje) i 60 verzije B. Ovi tenkovi označeni su registarskim brojevima 99--, 18---, i 19---, koji su bili ispisivani na kupoli. Posle nabavke verzije T-34B odustalo se sa daljim modifikacijama T-34 i idejama o promeni njegove namene. U 1966. konstatovano je da je stanje (starih) tenkova T-34 tehnički nezadovoljavajuće, da ima problema sa rezervnim delovima i da je generalni remont i dalje nekvalitetan i neblagovremen. Na bazi analize remonta u TRZ 1 Čačak i TRZ 3 Đorče Petrov, konstatovano je, 1967, da remont ovih tenkova treba modernizovati, a da posle uvođenja verzije T-34B treba dovesti i ostale tenkove do standarda te verzije.(62) Na bazi iskustava prijema većeg broja T-34B u 1967. urađena je analiza stanja postojeće „flote“ T-34. Zauzet je stav da te tenkove treba podići na standard T-34B serijom modifikacija kao što su: dovesti postojeće motore V-2 na standard V-34 M- 11, ugraditi grejače, zameniti potporne točkove sa točkovima kao na T-34B, ugraditi IC uređaje na sve tenkove, ugraditi pumpu za tankovanje rezervoara MZA 3, na svaki treći tenk ugraditi uređaja PT-55 za razminiranje, a na svaki peti tenk dozerski uređaj i modernizovati njihov remont.(63) Pored stava da se fond starih T-34 dovede na nivo T-34B, prešlo se iz projekata modifikacija u projekte modernizacije. Pre svega uvođenjem IC uređaja za noćno voženje i gađanje, potom ugradnjom protivavionskog mitraljeza i druge potrebne dodatne opreme koju su nosili T-55 u jugoslovenskom naoružanju, i na taj način smanji generacijska inferiornost T-34. Tenk T-34B, prepoznatljiv je po točkovima nalik na one sa tenka T-54/55. Jugoslovenska modifikacija prepoznaje se po ugradnji PAM tipa Browning, anteni radio uređaja RUT-1 i IC uređaj M-68. (foto-centar Odbrana) Tako je u 1967. godini u naoružanje JNA uvedena tenkovska ralica tipa M-67, koja je uz adaptaciju postavljana na tenkove T-34 i T-34B.64 Tenkovska ralica M-67 predviđena je za: kopanje rovova i zaklona, a tenkovi koji su mogli da je nose imali su zavarene dodatke za njeno montiranje. Projektovanje i ispitivanje dela ovih uređaja započeto je dok još nije bilo na vidiku nabavljanje novih partija T-34B. Prva ispitivanja domaćeg IC uređaja tipa M-63 na tenku T-34 i samohotki SU-100 u 1963–1964. nisu dala dobre rezultate, pa je predloženo da se na njih ugradi IC uređaj tipa TVN-2 (sa tenka T-54), sa idejom da to bude kopirani uređaj osvojen u Jugoslaviji. U 1965. godini ostvareno je prototipsko rešenje ugradnje IC uređaja TVN-2 na tenkovima T-34 i samohotkama Su 100. Dve godine kasnije, uveden je IC uređaj M-66, proizvedena je partija od 20 komada i naručeno još 150 ovih uređaja.(65) Krajem 1965, na poligonu u Nikincima ispitan je IC dvogled na tenku T-34 i samohotki SU-100.(66) Posle više tipova konačno je usvojen i definitivno ugrađen IC uređaj M-68, koji se mogao koristi na svim borbenim i neborbenim vozilima. Interno ispitivanje prototipskog rešenja ugradnje novog jugoslovenskog IC uređaja M-68 na tenkovima T-34 i T-34B izvršeno je na prelazu 1969. u 1970. godinu u okviru 17. oklopnog puka u Brčkom. Posle otklonjenih primedbi, koje su se odnosile na položaj i zaštitu IC uređaja, marta 1970. doneta je odluka da se usvoji nulta serija u količini od 70 komada i pređe na serijsku proizvodnju pod istom oznakom.(67) U toku 1971. predstavnici preduzeća „Zrak“ ugrađivali su u jedinicama IC uređaje M-68 na sve tenkove tipa T-34 i T-34B.(68) Ovim je rešeno pitanje noćne vožnje – pokretljivosti. Krajem 1970. analizirani su preostali tenkovi M4A3 šerman u JNA. Tada je zatraženo da se iz jedinica dostave podaci koliko tenkova tog tipa ima ugrađene PAM tipa Browning. Ideja je bila da se ti mitraljezi skinu sa tenkova šerman, koji su povlačeni iz naoružanja, i ugrade na tenkove T-34 zajedno sa njihovim postoljem.(69) Na ovaj način postepeno su tokom sedamdesetih na sve tenkove tipa T-34 i T-34B ugrađeni PAM tipa Browning. Modernizacija tenkova T-34, dovođenjem na standard T-34B, započela je u drugoj polovini 1969. u okviru TRZ Čačak.(70) Iako je osvojena proizvodnja motora V- 2 u Jugoslaviji, indikativno je da je više delegacija JNA u svojim posetama SSSR-u, Čehoslovačku ili Poljskoj tražilo podatke i mogućnost da se nabavi veća količina ovih motora. Sada je primat stavljen na nabavku motora koje bi ostatak fonda T-34 doveo na standard T-34B. Sledeće, 1972. godine predviđena je nabavka 150 motora za tenkove T-34. Ova nabavka omogućavala je da se generalni remont T-34 obavi sa novim motorima i radio uređajima. Na ovaj način, deo starijih tenkova T-34 doveden je na standard T-34B.(71) Takođe, 1973, od ovako zamenjenih motora V-2 stvarana su učila za praktičnu obuku vojnika po bataljonima naoružanim ovim tipom tenka.(72) Jugosloveni su se posebno u Poljskoj i Čehoslovačkoj raspitivali za motore za tenkove T-34. Poljaci su im ponudili 100 generalno remontovanih motora. Oni su takođe objasnili da ove motore ne proizvode više, ali da bi mogli da obnove proizvodnju ukoliko bi došlo do dogovora. (Isti odgovor bio je i za radio stanice tipa R-113).(73) Nabavljen je kontingent od 254 radio uređaja R-113 i R-123 radi zamene zastarelih SET 19 na tenkovima T-34. Nabavljena je i količina od 130 novih motora za T-34, i tokom godine ugrađeni su na 24 komada. Za 1973. predviđena je bila nabavka 120 motora V-34 M-11.(74) Radilo se dalje na nabavci još 420 motora i potrebnog broja radio uređaja za dovođenje tenkova T- 34 na standard T-34B. Konačno, na tenkove T-34B sredinom osamdesetih godina započela je ugradnja jugoslovenskih radio uređaja tipa RUT-1 (kakvi su bili ugrađivani i na najnovije tenkove M-84) i zamena sovjetskih uređaja. Ovaj proces nije doveden do kraja i rat u Jugoslaviji 1991. godine tenkovi T-34 dočekali su delimično opremljeni novim tipom radio uređaja.

Tenk T-34B, prepoznatljiv je po točkovima nalik na one sa tenka T-54/55. Jugoslovenska modifikacija prepoznaje se po ugradnji PAM tipa Browning, anteni radio uređaja RUT-1 i IC uređaj M-68. (foto-centar Odbrana)

Mesto T-34 u organizaciji oklopnih jedinica JNA

.....Tenkovi T-34B su po uvođenju u naoružanje bili raspoređivani u skladu sa planom Snaga, po kojem je bilo predviđeno da budu i u pešadijskim i u oklopnim jedinicama. Jedan iznenadni događaj promenio je filozofiju upotrebe oklopnih jedinica u JNA, pa i mesto i ulogu T-34/T-34B u njima. Agresijom na Čehoslovačku, koju su izvršile armije Varšavskog ugovora predvođene SSSR-om avgusta 1968, jedinice JNA, koje su gravitirale prema istočnim susedima, prevedene su u viši stepen borbene gotovosti u periodu od kraja avgusta do prve nedelje oktobra 1968. godine. Pokrenute su neke oklopne jedinice B ešelona, a delimično je mobilisan i rezervni sastav radi dopune jedinica A i A-1. Takođe, pokrenuto je nekoliko oklopnih brigada i jedan broj oklopnih pukova sa T-34, koji su upućeni prema mađarskoj i bugarskoj granici, ali i prema važnijim tačkama unutar zemlje gde se očekivao vazdušni desant, na civilnim i vojnim aerodromima.(75) S ciljem zatvaranja taktičko-operativnih pravaca koji sa severa vode u centralni deo SFRJ, doneta je odluka da se formiraju motomehanizovane brigade, koje bi bile osposobljene za samostalno izvođenje borbenih dejstava u ravnici i na širokom frontu. Njihova lokacija (Vojvodina) pokazala je odakle se očekivao glavni udar agresora. Formirane su 36. i 51. motomehanizovana brigada (Subotica, Pančevo), i 12. proleterska pešadijska brigada (Osijek) sa dva oklopna bataljona. Njihovi noseći bataljoni formirani su preraspodelom tenkova T-34B, pojačani oklopnim transporterima M-60 i prekomandovanjem ljudstva kompletnih četa–vodova iz drugih jedinica. Novoformirane oklopne jedinice popunjene su tenkovima T-34B, a u jedinicama sa T-34 uvedeni su komandni tenkovi T-34BK.(76) Tako je pored tri pomenute brigade, čitav oklopni segment pešadijskih divizija i pojedinih brigada Prve, Druge, Treće i Sedme armije (istočni i centralni deo SFRJ) bio naoružan ovim tenkovima. Ovakav način njihove upotrebe ostao je tokom sedamdesetih, pa delom i u osamdesetim, paralelno sa prilivom novih tenkova tipa T-55 i procesom mehanizacije, uvođenjem novih količina oklopnih transportera i borbenih vozila pešadije. Tenk T-34 bio je i ostao glavni tenk za praćenje klasične pešadije JNA. Bilo je i slučajeva neplaniranog preoružavanja ovim tenkom. Tako su posle ubrzane isporuke T-55A za beogradski 1. gardijski oklopni puk, 1971, tenkovi T-34B iz njegovog sastava upućeni za preoružanje 14. oklopnog puka u Pivci/Vipavi. Bataljon u Titogradu takođe je preoružan na T-34B, koji su do tada bili „dupli“ tenkovi u banjalučkoj 329. okbr po njenom preoružavanju sa T-55A.(77) Posle dvadeset godina tenkovi T-34 bili su ponovo bili raspoređeni u Sloveniji i na jadranskom vojištu. Pomeranjem tenkova T-34 i prijemom novih OT iz proizvodnje, došlo je do preoružanja još jednog pešadijskog u mehanizovani bataljon, kod 12. proleterske u Osijeku, pa je 1973. godine ta brigada preimenovana u mehanizovanu, postajući tako treća brigada ovog tipa na centralnom pravcu odbrane.(78) Tako su tenkovi T-34B, osavremenjeni veterani Drugog svetskog rata (sa OT M-60), bili osnovna oklopna komponenta na očekivanom pravcu agresije sa istoka u prvoj polovini sedamdesetih. Generalno, u naoružanju JNA tokom sedamdesetih dominirali su tenkovi T-34, najviše zahvaljujući velikoj količini T-34B nabavljenih u drugoj polovini šezdesetih godina. Na dan 14. aprila 1972. JNA je imala 2.314 tenkova, i to 1.018 T-34 i T-34B (44%), 883 T-54 i T-55 (38%), 318 M-47 (13,7%) i 95 M4A3 (4,1%). Prema evidenciji od 15. marta 1972. bilo je T-34B: 93 komada u 24. okp u Smederevu, po 83 komada T-34B u 36, 51. mbr i 12. prolpbr, po 63 komada u 16. okp Ruma, 17. okp Brčko, 14. okp Pivka–Vipava, po 31 primerak u 5. brigadi; starijih T-34 bilo je po 64 u 41. okp Prilep, 42. okp Kumanovo, po 63 u 21. okp Leskovac, 19. okp Niš i 25. okp Valjevo, po 31 u 9. tč Zaječar, 15. brigadi u Prištini (i jedan T-34B). U Banjaluci, kod Školskog centra OMJ, bilo je 17 komada T-34B i 9 T-34, kod 973. nastavnog centra OJ u Zalužanima bilo je 18 T-34B i 11 T34. U nastavnim i tehničkim jedinicama bilo je T-34 (Ljubljana 2, Zagreb 2+2 T-34/34B, Senta, Niš, Travnik) po jedan u Vojnoj akademiji i PŠC Sarajevo kao i 10 na poligonu Krivolak.(79)U isto vreme aktivno se radilo na modifikaciji tenkova T-34 u standard T-34B sa idejom da se čitav proces modifikacije završi 1972– 1974.(80) Početkom sedamdesetih, u procesu razmatranja perspektive roda, procenjeno je da će se na tenkove T- 34 perspektivno računati do 1980, i da bi posle te godine trebalo da se smanji njihova upotreba i da se izbace iz naoružanja.(81) Početkom osamdesetih bilo je 1.007 tenkova T- 34 na upotrebi u jedinicama JNA i to u oklopnim pukovima divizija, oklopnim bataljonima brigada i u tenkovskoj četi na Visu. Od svih povučenih M-47 paton i dela tenkova T-34 u višku (48 komada)(82), formiraju se (u ratu) samostalni oklopni bataljoni i tenkovske čete za odbranu aerodroma ili drugih važnih objekata u slučaju vazdušnih desanta. Formirano je pet bataljona i deset samostalnih tenkovskih četa koje su imale samo tehniku, ali nikakvo mirnodopsko jezgro. Brigu o ovim sredstvima u administrativnom smislu vodile su najbliže aktivne jedinice. Deo ovih jedinica i tenkova kasnije je imao različitu sudbinu. Neke od njih su ukinute a neke sa T-34 aktivirane.(83) Sredinom osamdesetih došlo je do integracije oklopnih pukova sa tenkovima T-34 i pešadijskih pukova u motorizovane brigade, i do preoružavanja u pojedinim jedinicama na tenkove T-55. Tako su od 1980. do 1987. oklopni bataljoni kod 2. i 4. proleterskog puka u Nišu i Pirotu, kao i 175. pešadijskog puka u Leskovcu, preoružana dva oklopna bataljona kod 453. pešadijske brigade u Rumi, jedan kod 228. mtbr u Pivci... Oklopni bataljoni brigada na Kosovu i Metohiji preoružani su 1989. godine posle tadašnje albanske prolećne pobune na tenkove tipa T-55. U toku velikih organizacijskih promena prema planu „Jedinstvo“ i „Jedinstvo 2/3“, najveći deo jedinica sa tenkovima T-34 bio je u „R“ stanju i tako je dočekao ratna zbivanja 1991. godine. Zanimljivu epizodu upotrebe jugoslovenskih tenkova T-34 predstavlja njihovo slanje kao pomoć snagama pokreta MPLA Narodne Republike Angola. Naime, Jugoslavija je uputila jednu tenkovsku četu tenkova T-34B tom pokretu. Početkom januara 1976. komanda Prve armije izdvojila je 10 takvih tenkova iz sastava 51. mbr. Tenkovi su potom upućeni u luku Ploče, a sa njima i potrebna municija i ljudstvo koje su izabrale UOJ i TU SSNO. Troškove celog poduhvata snosilo je preduzeće SDPR. Radi zamene ovih tenkova iz 25. okb/25. pd upućeno je deset T-34B u 51. mehanizovanu brigadu.(84)

T-34 na vežbi u okolini Mladenovca 1948.

Tenkovi T-34 u ratovima 1991-1995 g.

.....Tenkovi T-34 masovno su korišćeni tokom rata 1991–1995. na prostorima SFRJ. Njihova relativna uprošćenost, pouzdanost u raznim ambijentima i potreba za vatrenom podrškom pešadije, učinila ih je ponovo korisnim u okviru svih armija koje su nastale i ratovale u Jugoslaviji. U kratkom ratu u Sloveniji ovi tenkovi nisu korišćeni. Posle povlačenja JNA, njena neevakuisana tehnika ostavljena je na „čuvanje“ Republici Sloveniji, kako se tada pisalo „do deobnog bilansa“.(85) Tenkovi T-34 koji su tamo zatečeni (Vipava, Pivka) prodati su kasnije Hrvatskoj. Snage JNA koristile su ove tenkove u jesen 1991. na ratištu u Zapadnoj Slavoniji u sastavu 16. proleterske brigade(86) Na susednom ratištu Banije ove tenkove imao je 3. odred TO, koji su našli svoju primenu u borbama sa hrvatskim snagama. Na prostoru Srpske autonomne oblasti, kasnije Republike Srpske Krajine, 9. korpus u Kninu imao je u svom sastavu tenkove T-34, od kojih su neki tu bili od ranije a neki povučeni sa ostrva Visa krajem 1990.(87) Kasnije krajem 1991. naređeno je formiranje oklopne brigade sa tenkovima T-34, u sastavu 145. plašćanske lake pešadijske brigade, odnosno reaktivirane 316. (1.) motorizovane brigade.(88) Na dubrovačkom ratištu, gde reljef nije dozvoljavao veću upotrebu snaga OMJ, bile su angažovane snage 5. proleterske motorizovane brigade iz Titograda na pravcu kroz Boku, Konavle i ka Dubrovniku. Oklopni bataljon ove brigade bio je naoružan tenkovima T-34B i OT M-60.(89) U proleće 1992. iz Makedonije, koja se takođe osamostalila, izvučena je sva oklopna tehnika JNA sem nekoliko T-34, koji su ostali makedonskoj armiji koja se kasnije formirala. Najveći deo tenkova T-34 povučenih iz Makedonije u Srbiju bio je u sastavu motorizovanih (pešadijskih) brigada kasnije formirane Treće armije. Tenkovi T-34 učestvovali su u borbama u Bosni i Hercegovini od samog početka: u Posavini, Hercegovini, centralnoj i istočnoj Bosni. Pored snaga JNA, koristile su ih i hrvatske snage koje su došle sa prostora te republike. Snage TO BiH u Zenici su zaplenile 19 tenkova T-34 prvih dana rata i uvrstile ih u svoje sastave.(90) Posle povlačenja dela snaga JNA u okvire SRJ, borbena vozila, među kojima i tenkovi T-34, ostali su u sastavu Vojske Republike Srpske. Najveći deo te tehnike u početku je bio skoncentrisan je u široj regiji Banjaluke. Kasnije, u toku rata, došlo je do preraspodela određenog dela tehnike, posebno tenkova T-34, pa su mnoge jedinice VRS dobile u svoj sastav tenkovske jedinice naoružane ovim tenkovima uglavnom kao oruđa za vatrenu podršku pešadije. Ofarban zaštitnom crvenom bojom, tenk T-34B iz zbirke Vojnog muzeja koji se nalazi na Vojnoj akademiji (Foto - B. Dimitrijević) U nekim jedinicama „dolazak tenka bio je događaj koji se danima prepričavao po rovovima“. Kao u 3. semberijskoj brigadi kada je Prva posavska brigada ustupila jedan tenk T-34.(91) Ovaj tenk prvo je „prerastao“ u vod (u 3. pb) kada su popravljena još dva tenka a potom su oktobra 1992. dobijeni tenkovi kojima se formira tenkovska četa sa T-34.(92) Prva majevička brigada imala je tenkovsku četu sa T-34, koja je nastala od svega jednog tenka nađenog pokvarenog u šumi. Tenkovi T-34 bili su i kod 1. i 2. posavske brigade, u brigadama u Sarajevsko-romanijskom, Hercegovačkom korpusu... (93) Snage VRS su se tokom celog rata uglavnom oslanjale na tehničku prednost nad neprijateljem. Tenkovi i borbena vozila najčešće su korišćeni kao neposredne vatrene tačke u borbi protiv pešadije, čime su se ta kvalitetna borbena sredstva lišavala onog što je za njih posebna vrednost i kvalitet, a to su pokret i udar. Ovo posebno vredi za snage angažovane u zoni oko Sarajeva, gde su oklopne jedinice upotrebljavane kao nepokretne vatrene tačke, potpuno imobilisane.(94)Ova činjenica uticala je na pravu reafirmaciju (potpuno zastarelog) tenka T-34, koji je u ovakvim uslovima rata bio dobrodošlo oruđe u jedinicama VRS, ali i kod njenih protivnika. Povlačenjem JNA sa prostora Republike Srpske Krajine u proleće 1992, najveći deo njene oklopne tehnike, koji se zatekao na ovom prostoru, ušao je u sastav novoformiranih jedinica Teritorijalne odbrane RSK (kasnije Srpske vojske Krajine).(95) Tenkovi T-34 podeljeni su u okviru pešadijskih jedinica, uglavnom jačine tenkovske čete. Njih identifikujemo na skoro svim delovima Krajine. Ove snage dočekale su hrvatsku agresiju u leto 1995, gde je deo tenkova T-34 uništen u borbama ili od svojih posada, deo evakuisan a deo zarobljen od hrvatskih snaga.(96) Posle kraće obuke 1994, iz sastava kordunaškog korpusa SVK, upućena je tenkovska četa T-34 u sastav snaga Autonomne pokrajine Zapadne Bosne. U sastavu 11. korpusa u istočnoj Slavoniji bio je oklopni puk sa tenkovima T-34. Posle demilitarizacije ovog područja i predaje Hrvatskoj na upravu, ovi tenkovi predati su na aerodromu Sombor tehničkim organima VJ maja 1996. godine. Jedinice JNA koje su ostale u Srbiji i Crnoj Gori od 20. maja 1992. ušle su u sastav Vojske Jugoslavije.(97) Iako zastareli, tenkovi T-34 činili su značajan deo roda oklopno-mehanizovanih jedinica. Sa njima su bili popunjeni oklopni bataljoni motorizovanih brigada, koji su bili u neaktivnom (R) stanju. Tenkove T-34 imalo je sedamnaest oklopnih bataljona kod sledećih brigada: 2, 7, 19, 23, 80, 57, 135, 151, 148, 162, 168, 169, 175, 354, 505. i 805. mtbr, a bila je i jedna tč u sastavu 1/81. br obalske odbrane.(98) Ove snage uglavnom nisu bile reaktivirane i najveći broj tenkova T-34 je, u stvari, na taj način dočekao svoje povlačenje iz upotrebe. Posle Dejtonskog sporazuma, koji je obavezao zaraćene strane u bivšoj SFRJ da smanje svoje efektive i utvrdio regionalne kvote teškog naoružanja, došlo je do uništavanja veće količine zastarelog naoružanja svih vrsta. Kako je na celom prostoru bivše SFRJ zaostao veći broj starije tehnike, ovo je bila dobra prilika da se iz jedinica povuče svo takvo naoružanje. U okviru VJ, iz sastava OJ povučeni su tenkovi T-34 u ukupnom broju od 422 komada.(99) Rasformirano je deset preostalih oklopnih bataljona sa tenkovima T-34 kod: 151, 505, 169, 57, 89, 135, 805, 354, 23. i 162. mtbr, koji su potom predati na sečenje u železare.(100) Istu sudbinu podelili su tenkovi ovog tipa koji su bili u sastavu Vojske Republike Srpske, Hrvatske Vojske i Vojske Federacije BiH. Nekoliko tenkova ostalo je sačuvano na pojedinim lokacijama ili na poligonima za obuku vojnika. U sastavu Vojnog muzeja nalaze se tri tenka T-34B, i to po jedan u postavci na Kalemegdanu, na Vojnoj akademiji i u zbirci u Kačarevu. Nekoliko tenkova ostalo je na poligonima ili kasarnama, kao što je slučaj u Pančevu, Nišu ili ispred rodne kuće generala Petra Drapšina. U Banjaluci je pored dva standardna tenka T-34, ostao i jedan T-34 sa topom 76 milimetra. Ove tenkove imaju i muzejske postavke u Sloveniji i Hrvatskoj.

T-34 je u velikom broju upotrebljen tokom rata u Bosni. Na slici je tenk gardijske jedinice ''Panteri'' iz Bijeljine

Ofarban zaštitnom crvenom bojom, tenk T-34B iz zbirke Vojnog muzeja koji se nalazi na Vojnoj akademiji (Foto - B. Dimitrijević)

Tenk sa topom 76mm sacuvan u Banja Luci (foto B. Dimitrijevic)

1 Nikola B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu, Beograd 1988. str. 206, Војни aрхив (ВА), фонд НОБ, к. 57-2,
рег бр. 24.
2 ВА, к. 264, ф-4, цела.
3 Калоyан Матев, Бронетанкова техника 1935–1945, Техника и в’оржение в Б’лгарска армија, Анжела, Софија, 2000, стр 37.
4 Manojlo Babić, Oklopne jedinice u NOR-u, Beograd, 1968. str 285–313; Dinko Predojević, Oklopna vozila I oklopne postrojbe u Drugom
svjetskom ratu u Hrvatskoj, I dio, saveznička oklopna vozila, Rijeka, 2002, str. 88–110
5 ВА, затворена грађа, свж. 678, (Историјати јединица 1945–1947), ф. 41 (2. тенковска бригада). Једна чета остала је три дана у граду, па
се и она придужила осталим деловима бригаде.
6 XI далматинска ударна мото-стрељачка бригада, без места и датума издавања, стр. 41

7 ВА, затворена грађа, свж. 678, (Историјати јединица 1945–1947), ф. 41 (2. тбр).
8ВА затворена грађа, свж. 603, Оперативни извештај о дислокацији и деташовању јединица број 4, Штаб I тбр, Врхника, 14-II-1946.
9 Тада је вероватно дошло до преформирања тенковских дивизија, па је Прва тд имала у свом саставу ратне: 1. и 2. тбр, а Друга тд,
послератне 3. и 5. тбр. Тиме је тежиште одбране или напада било дефинитивно пренето на северозапад земље. Команда 2. тбр била је
до 1948. у Шкофјој Лоци.
10 Архив Југославије (AJ) фонд 507 (ЦК СКЈ), III –16.
11 Dr Werner Regenberg, Panzerfahrzeuge und Panzereinhelten der Ordnungspolzei 1936–1945, Podzun Pallas Verlag Wolfersheim-Berstadt 1999;
Dinko Predojević, n.d., str 85–87;
12 ВА, к. 287, ф. 2; Исто, к. 288, 1, док 1 (ГШ В управа, 18. август 1947)
13 ВА, к. 288, ф. 1, д 8, д. 11. Сачувано је 25 спроводних листова за 25 комада Т-34, који су стигли у октобру 1947. У њима се наводе и
фабрички бројеви тенкова.
14 ВА свж. 603, оп. извештај бр 3, Штаб I тбр, Врхника 24. новембар 1946.
15Највероватније се односи на Мотомеханизовани пук, који је тада био у Зони Б.
16ВА, к. 288, 6/3; Крајем лета 1948, дошло је до преименовања тенковских бригада, па су тако оне носиле називе: 203 (IV), 211 (VI), 232
(II), 243 (III), 252 (V), 265 (Мотомех пук, односно VII по реду формирања тбр), 268 (I).
17 Dokumenti o spoljnoj poliitci SFR Jugoslavije, Beograd 1950, str. 360.
18 ВА, к. 287, ф. 2.

19 Ради поређења овом истом периоду бугарској армији испоручено је 398 тенкова Т-34. К. Матев, н. д, стр. 39.
20 За дочаравање атмосфере маневра видети Народну армију, друга половина септембра и октобар 1949. Посебно број Народне армије
од 11. октобра 1949.
21 Фронт, 94, 1949.
22 ВА, к. 435, (ГШ 18) ф. 3, стр 5.
23Manojlo Babić, Vrhovni komandant među tenkistima, Beograd, 1982. str. 79–82
24 Закључак је био да Возило А, у суштини представља копију тенка Т-34, са истим топовским наоружањем, уз нека остварена побољшања,
као што је била уградња противавионског митраљеза или мање побољшање средње брзине у односу на Т-34. ВА, к. 35, (ГШ 18) ф. 3, стр
1/21, 1/23. ВА, к. 435, (ГШ 18) ф. 3, 1/67.
25 ВА, к. 435, (ГШ 18) ф. 3, 1/83.
26 Razvoj Oružanih snaga SFRJ, knj 17, Tehničko snadevanje, Beograd, 1988, str. 253–254.

27 Нар ВКОС пов 830, 1952. и касније наређења.
28 Razvoj OS SFRJ, knj 3-2, Kopnena vojska, Beograd, 1998, str. 173.
29 Milovan Đilas, Druženje sa Titom, Beograd, 1990, str 77.
30 ВА, А ЈНА, зат. арх. Свж. 3279, 5. стр 2. Реч је било о тенковима београдске 4. гардијске дивизије. Али, иако је више пута стизао предлог
да се у њен оклопни одред (батаљон) наоружан са тенковима Т-34, који је био слабог техничког стања (чести кварови мењачких кутија,
бочних квачила, електроинсталације) преоружа, до тога је дошло тек крајем педесетих година. ВА, К. 19, ф. 4, исто, ф. 5.
31ВА, А ЈНА, к. 436, ф. 1, д. 4 (Кда III АО спов 68–57, 22. март 1958)
32 ВА 3293 ф. 1, д. 1 (ДСНО, УОЈ спов 2, 14. фебруар 1957)
33 ВА 3293 ф. 1, д. 4 (ДСНО, УОЈ спов 52, 4. новембар 1957)
34 ВА 3293 ф. 2, д. 7 (ДСНО, ТУ спов 73, 22. октобар 1957)
35 ВА 3293 ф. 2, д. 7 (ДСНО ТУ спов 73, 22. октобар 1957)
36 ВА 3293 ф. 1, д. 1 (ДСНО, УОЈ спов 2, 14. фебруар 1957)
37 У предузећу „Фамос”, од 14. фебруара 1952, као еталон за израду (копирање) резервних делова, био је тенк Т-34, бр. 2767. Тенк је
примљен скоро као нов са 66,55 моточасова. Демонтиран служио је за освајање производње резервних делова. У 1962. години поново је
комплетиран, а 1965. преко ТРЗ бр. 7 упућен је у састав ОЈ. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3305, 9.
38 ВА, к. 436, (ГШ 18) ф. 1, 2/11.

39 Leonid Jovanović, Tehnička služba KoV JNA 1945–1985, Beograd, 1989, str. 147–148.
40 ВА 3293 ф. 1, д. 4 (ДСНО УОЈ спов 52 4. 11. 1957)
41 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3295, 16, исто, 18.
42 Преглед , организација, локација и подела основних МС ОЈ по плану Дрвар 1.
43 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3293, 10.
44 ГШ ЈНА, Пов. бр. 6 од 1. фебруара 1956. (Архив ЈНА, Ред. бр. 9/1 Фасц. 8, Кут. 435)
45 Наређење начелника Управе за ВТИ, Пов. бр. 2704 од 4. августа 1956. (Архив ВТИ КоВ ЈНА, СПА 01-204, Управа ОЈ ЈНА, Стр. Пов.
бр. 22 од 28. јануара 1960. – Архив ЈНА, Ред. бр. 9/1, Фасц. 1 Кут. 437)
46 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3327, 5 I Комисијски извештај централног полигона испитивање адаптираног Т-34 са топом 90 мм, 12. март 1958

47 ВА, А ЈНА, к. 437, ф. 1 9/1
48 Razvoj OS SFRJ, knj. 17, str. 254.
49 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3334, 14, 17,30. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3337,14. исто 21. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3338, 38.
50 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3316, 3. Детаљно о искуствима експлоатације ових модификованих тенкова.
51 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3355, 19. Ремодификовани тенк био је 2919, а Т-34/90 мм био је 2565. Управа ШЦОЈ „наишла” је на ова два тенка
на употреби код 329. окбр августа 1968. На тенку 2919 уграђен је хидраулични серво уређај за управљање, уређај за избацивање димних
кутија, модификована комплетна електрична инсталација, уграђен ПАМ 12,7 мм, фар за ноћно кретање, кружни контакт у куполи, уређај
за испуштање ваздуха из уређаја за гориво и обележено светло. Тенк је био неисправан и кварови су управо били на модификованим
деловима, који се нису могли оспособити у Бањалуци. Тенк је као модификован радио 120 мч. На тенку 2565 био је уграђен топ 90
мм, као и хидраулични серво уређај за управљање, модификована комплетна електрична инсталација, нови лук послужиоца, куполски
угломер, модификован утврђивач цеви топа, ново тежиште за митраљез Browning, телефон, уређај за ноћно гађање, кружни контакт у
куполи, уређај за испуштање ваздуха из уређаја за гориво, обележено светло, противтег куполе, нови прекидач масе. И овај тенк био је
покварен и то управно због модификованих делова, који се нису могли оправити. Укупно је имао 113,35 часова рада од модификације.
У бригади и ШЦОЈ-у нису знали како ова два тенка да евидентирају, јер нису били борбено спремни, а није им било познато да ли су
модификације усвојене и како уопште поступати са њима. Тражено је да се тенкови или врате у првобитно стање или оспособе у ТРЗ где
је вршена модификација за употребу. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж 3316, 3.
52 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3316, 3. УОЈ спов 121, 12. октобар 1968.
53 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж 3337,29. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3339, 7. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3339, 31.
54 ВА, А ЈНА, к. 437, ф. 1 11/1. исто 14/1
55 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3331, 3. исто, 27

56 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3343, 17.
57 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3336, 21. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж 3337,21. исто 3338,9. Тенк који је био у Институту за возила био је број
2828.
58 Наведено је у процени да су такви тенкови куповани 1947. године по цени од 39.000 USD, а да је у време суецке кризе СССР продавао
ове тенкове Египту за 35.000 USD. Наведено је и да су тенкови Т-54А коштали 87.660 USD, Т-54Б 93.244 USD, Т-55 115.518 USD а
самохотке СУ 100 54.475 USD по комаду. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3305.15
59 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3307, 14.
60 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3305. 10,14,15,19. Стање муниције за тенк Т-34 било је тренутне муниције 219.454, панцирне 107.474 И
поткалибарне 37.699. Ова количина давала је збир од 364.427 граната или око 16 б/к за 192 дана рата. Сва муниција била је ратне
производње И у том тренутку вршена је замена упаљача КТМ1.
61 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3310, 34. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3347, 34.

62 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3343, 1. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3347, 4.
63 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3347, 4.
64 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3346, 7; исто 23.
65 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3296, 4 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3333, 23; ВА, А ЈНА, к. 439, ф. 5, д. 2-1 на даље (ДСНО, УОЈ стр. пов 331, 30.
октобар 1968) ВА, А ЈНА, к. 439, ф. 5, д. 1-1 на даље (ДСНО, УОЈ стр. пов 180-2, 24. јула 1968) ВА, А ЈНА, к. 439, ф. 4, д. 1-11 на даље
(ДСНО, УОЈ стр. пов 180, 1. јула 1968). Уграђени су ИЦ уређаји ТВН-2 на једном тенку Т-34 у бази ВТИ у Кумодражу и на једном СУ-100
на полигону Никинци, јун 1965, ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3337,21. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3338, 33. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3346, 14.
66 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3338, 43.
67 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3356. исто 3358, 2.
68 А ЈНА, зат. арх. свж. 4559,5. Према списку у том тренутку било је у у јединицама 418 Т-34 И 600 Т-34Б.
69 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3323, 8. ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3324,11.
70 Као узорци су узети тенкови који су се у том тренутку налазили у ТРЗ, и то стари Т-34 2622 из 252. окбр и Т-34Б 18955 из 12. пбр. ВА,
А ЈНА, зат. арх. свж. 3355, 40. На тенку 18955 експлодирала је граната у лежишту цеви, при чему је уништена цев и колевка са осталим
деловима задњака. Иако су тражени ови делови у другим државама до марта 1970. нису нађени, па је предложено да се замени цела
купола са неког од тенкова Т-34 који би се предложио за расход, пошто је на 18955 извршена модификација. Управа ОЈ предложила је
да се са тенка 2904 који је у ШЦОЈ упућен на ремонт у ТРЗ скине купола, и потом ремонтује, али без куполе. Такав тенк само за обуку
у вожњи онда је требало упутити у НЦОЈ у Залужанима, а комплетирати тенк 18955. Тако је и учињено а венац куполе уграђен на тенк
18489. Тенк 2904 упућен је у Залужане као школски тенк за обуку у вожњи. А ЈНА, зат. арх. свж. 3358, ДСНО ТУ пов 1309, 21. марта
1970, 19. маја 1970. УОЈ, пов 363-2, 5. априла 1970.

71 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 4566.
72 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 4568, 21. исто 25.
73 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 4559, 13; ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3319, 5.
74 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3361,
75 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 4555, 20 Искуства из активирања оклопних јединица по плану Авала.
76 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3315,25. Нар ДСНО спов 592 од 24. октобра 1968
77 IIIуп ГШ, спов 180, 17. мај 1971; ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3325, 3.
78 Нар IIIуп ГШ, спов 131-70, 14. децембар 1972; Нар IIIуп ГШ, спов 15-27, 22. јун 1973; Нар. ДСНО, стр. пов. 45-42, 16. октобар 1973.

79 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 4566,2; А ЈНА, зат. арх. свж. 4559,5.
80 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3361, 19; Технички ремонтни завод Чачак, Чачак, 2006.54
81 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж. 3323, 10.
82 То су били седам комада у 528. тех. бази, 11 код 2. прол. пеш. дивизије, 25 код 87. мтбр, три код 212. и два код 168. мтбр.
83Нар ССНО, стр. пов 172-1, 28. јануар 1982.
84 ВА, А ЈНА, зат. арх. свж 12875, 2. Они су били опремљени радио станицама Р-113 (9 комада) и Р-123 (1), као и са ПАМ Browning 12,7
(3) и бригада је имала обавезу да припреми тенкове са „максималним могућим ресурсима до наредног вишег степена ремонта“.
85 Народна армија, 26. октобра 1991. преноси писање „Политике”.
86 Davor Marijan, Smrt oklopne brigade, Prilozi za istraživanje rata za Hrvatsku i Bosnu i Heregovinu 1990–1992, Zagreb, 2002, str. 163–164,
Krajiški vojnik. List 1. krajiškog korpusa br 12, januar 1993, br. 23, jun 1994;
87 Davor Marijan, n.d, str 166; Генерал Борислав Ђукић, Разбијање Југославије, место и улога Хрватске, Београд 2008, стр 205. надаље.
88 Нар ССНО, стр. пов 3098-1, 11. новембра 1991. исто 3198-1, 15. новембра 1991.
89 Рат за мир, „Побједа” специјално издање, 2, Титоград, новембар, 1991; исто, 3, децембар 1991;

90 Hasan Efendić, Ko je branio Bosnu, Sareajevo, 1998, str 199
91 Трећа семберска бригада (1996, Београд)
92 Глас Мајевице, лист Прве мајевичке бригаде, јануара 1994, бр. 2, стр 25
93 Велимир Аџић, Илијашки Немањићи, Прилози за историју, Бијељина, 1998, стр. 26–27.
94 Генерал Радован Радиновић, Лажи о сарајевском ратишту, Београд, 2004. стр 76, 118–119
95 Нар ССНО, ДТ-НО, 892-1, 27. фебруар 1992. исто, Нар ССНО, спов, 1349-1, 24. март 1992.
96 Према крајње проблематичној табели у РСК је остало 100 Т-34. Б. Ђукић, н. д, стр. 163.
97 Нар. председника СРЈ, 0-5, од 20. маја 1992.
98 Нар. МО, 3442-1, с/пов. од 7. августа 1992.
99 ГШ ВСЦГ, Оп. уп, пов. бр 02/351-12, 12. марта 2004.

100 Нар. НГШ, 3076-1, с/пов. од 5. новембра 1996. Монографија 168. моторизоване бригаде (Нови Пазар), 2002, стр. 29. Т-34 су одвезени
на сечење и претапање у железару Никшић.

Pocetna strana