Samohodno oruđe SU-76M

Samohodno oruđe SU-76M

..... Samohodno oruđe SU-76 (SU - od самоходная установка - samohodno oruđe) nastalo je tokom 1942. u Kirovu u Zavodu br.38, u skladu sa odlukom vojnopolitičkog vrha od 14/15 aprila 1942., kada je doneta odluka o razvoju samohodnog topa na bazi divizijskog topa ZiS-3 76mm. Istom prilikom doneta je odluka i da se razvijaju samohodna vozila na bazi haubica M-30 122mm i ML-20 152mm i PA samohotka sa topom 37mm. U Zavodu br.38 kao osnova poslužio je laki tenk T-70, kojem je produženo oklopno telo sa 4,28m na 5,25m i dodat je 6 potporni točak. Tenk T-70 su pokretala 2 benzinska motora (kakvi su ugrađivani i u civilna vozila), ali su oni prebačeni u prednji deo vozila, čime je oslobođen prostor za kutijastu nadgradnju u zadnjem delu, gde je smešten top ZiS-3. Ugrađeni motori bili su GAZ-202, svaki snage 70kS, i nešto su se razlikovali od motora na tenku T-70, gde su ugrađivani GAZ-203. Već u novembru Državnoj komisiji su demonstrirane mogućnosti novog samohodnog oruđa, koja je dala predlog da se uvede u naoružanje. Krajem 1942. doneta je direktiva o serijskoj proizvodnji i formiranju 30 pukova samohodnih oruđa, za potrebe rezerve Vrhovne komande SSSR-a. Pukovi su bili kombinovanog sastava sa samohodnim haubicama SU-122. Prva partija od 25 vozila dovršena je 1. januara 1943, i upućena su u novoformirani školski centar u selu Kljazma u Moskovskoj oblasti. Do veće provere novog oruđa, došlo je već u januaru 1943. na Volhovskom frontu u pokušaju deblokade Lenjingrada. SU-76 su bili u sastavu 1.433 i 1434. puka samohodne artiljerije. U svakom puku bilo je 17 SU76 i 8 SU-122. Ubrzo, u praktičnoj upotrebi na frontu, pokazale su se dobre i loše strane SU-76. Posade su imale velikih problema sa nepouzdanom transmisijom, koja je bila opterećena radom loše usklađenih motora. Kako je svaki motor imao posebni menjač, vozač je imao velikh problema tokom upravljanja, a u skučenom prostoru zaostajali su barutni gasovi i ometali rad posade. Kako se radilo o suštinskim problemima, proizvodnja je obustavljena.

.....U Zavodu br.38 nastavljeno je sa grozničavim radom na usavršavanju problematičnog vozila. Motorno - transmisiona šema je promenjena i motori su ugrađeni u nizu, jedan iza drugog. Korišćeni su motori GAZ-203, sa tenka T-70. Uklonjena je krovna ploča, što je donekle olakšalo rad posade. Kako je Crvena Armija imala ogromne potrebe za ovim tipom oklopnih vozila, serisjka proizvodnja unapređene verzije pod oznakom SU-76M započela je u junu 1943. Usled velikih porudžbina proizvodnja je organizovana i u Gorkom i Mitišićima i trajala je do novembra 1945. sa izgrađenih oko 12.500 vozila.

.....Tokom borbi na Istočnom frontu SU-76 su uglavnom korišćeni kao samohodni topovi za podršku pešadije u jurišu, ili u odbrani kao mobilno PT oruđe i eventualno za posrednu artiljerijsku podršku. Kako je i posle modifikacije ovo vozilo bilo tehnički nesigurno, sa očajnim uslovima za boravak i rad, nisu bila omiljena kod svojih posada. U vojničkom žargonu SU-76M je nazivan "сучка" ( kučka). Za razliku od tenkista pešadija ih je volela videti u svojoj blizini jer je snažni i precizni ZiS top pružao značajnu podršku. Oklopna zaštita je bila debljine 25-35mm u čeonom delu oklopnog tela, na bokovima 10-15mm, zadnji deo je imao 15mm i pod 6-10mm. Otvoreno nadgrađe je obezbeđivalo laku komunikaciju sa posadom, ali je to istovremeno bila i slaba tačka jer je posada lako stradala od ručnih bombi i gelera. Mali specifični pritisak na tlo je omogućio ovom vozilu relativno lako kretanje po mekom i raskvašenom tlu. SU-76 je bio efikasan protiv srednjih nemčkih tenkova, a prilikom dejstva po teškim tenkovima posadama je savetovano da dejstvuju po gusenicama ili cevi topa. Tokom rata od zarobljenih nemačkih tenkova PzKpfw III ugradnjom topova ZiS-3 nastajala su vozila sa oznakom SU-76I, koji sem topa nisu imali sličnosti sa originalnim SU-76M. Na ovaj način konvertovano je preko 200 tenkova ovog tipa.

.....Sredinom 1943.od SU-76 formirani su samohodni pukovi sa 5 baterija u svakoj po četriri vozila, i jedno vozilo za komandanta puka. Kasnije, tokom iste godine, prešlo se na pukove od 4 baterije sa zadržanim brojnim stanjem od 21 SU-76 po puku. Tokom 1944. deo streljačkih divizija dobija divizione od tri baterije popunjene sa 12 ili 16 SU-76. Iste godine formiraju se i samohodne - artiljerijske brigade u rezervi, koje su između ostaloga bile popunjene sa po 60 samohodnih oruđa. Nakon rata SSSR je vrlo rado ova problematična vozila ustupao svojim saveznicima, pa su SU-76 mogli biti viđeni u brojnim lokalnim sukobima nakon Drugog svetskog rata.

.....Na jugoslovenskim prostorima SU-76 mogli su biti prvi put viđeni tokom jeseni 1944. kada je Crvena Armija prodrla u Srbiju. U sastavu 57.armije bili su 1891. puk sa 12 i 1.202. puk sa 17 SU-76M. Ova oruđa nisu bila u paketu pomoći koji je NOVJ dobila krajem 1944. Sredstvima od kredita koji je SSSR odobrio Jugoslaviji u 1946. izmedju ostaloga kupljena su i 52 samohodna oruđa SU-76, po ceni od 14.340 dolara po komadu. Naknadno u aprilu 1947. u vidu poklona primljena su prethodno remontovana dodatna 35 vozila. Ova samohodna oruđa su uvrštena u sastav mehanizovanih artiljerijskih diviziona 1. i 2.Tenkovske divizije, a deo je ušao u sastav mehanizovane artiljerijske brigade. U daljem službovanju ova oruđa su više puta menjale matične jedinice. U oktobru 1948. u Petrinju je prebaziran 64.divizion samohodnih oruđa, koji je bio u sastavu IV mehanizovanog korpusa (ranije 1.td). Istovremeno u sastavu IX meh. korpusa (bivša 2.td) u Tetovu se nalazio 101. divizion isto naoružan sa SU-76. Usled istrošenosti i nemogućnosti nabavke rezervnih delova tokom pedesetih su nastupili veliki problemi u održavanju ovih vozila. Ubrzani priliv američke vojne tehnike kroz program MDAP ubrzao je odluku o povlačenju iz JNA. Na Glavnom Vojnom savetu, decembra 1956. god predvidjeno je izbacivanje iz upotrebe samohodnog orudja SU-76. U Prvoj i Drugoj vojnoj oblasti 1957. bilo je ukupno 46 SU-76M, u veoma lošem tehničkom stanju. U III vojnoj oblasti bilo je 20 ovih vozila, ali je isticano da su operativno sposobna samo 4, i to uz cenu skidanja delova sa ostalih vozila. Zanimljiva je činjenica da rešenje hodnog dela ovog samohodnog oruđa primenjeno i na prvi domaći oklopni transporter M-60. Jedini sačuvani primerak u današnje vreme nalazi se u Banja Luci u kasarni "Kozara".

Tipska fotografija SU-76M // Jedini sačuvani primerak samohodnog oruđa SU-76M je u Banja Luci

SU-76 na naslovnoj strani casopisa ''Mornar'' iz pedesetih godina i na posleratnoj paradi. Na nadgrađu je vidljiv znak Tenkovskih i motorizovanih jedinica JA

Pokušaj montiranja mitraljeza "Degtjarev" na improvizovanoj montaži

Samohodno orudje SU-76M
Model / poreklo	SU-76M / SSSR
Posada	4
Borbena masa	10.200kg
Duzina	4,96m
Visina	2,10m
Sirina	2,70m
Motor	2 x GAZ 203
Snaga motora	2 x 52kW
Max. brzina	45km/h
Borbeni radijus	190 - 320km
Zapremina rezervoara	412l
Naoruzanje	top ZiS-3 od 76,2mm, mitraljez DT 7,62mm
Borbeni komplet	60 metaka 76,2mm i 504 - 1.065 7,62mm
Oklop	ceono 35mm, bocno 15mm

Tehnicki crtezi SU-76M:

U izradi ove strane korišćene su fotografije i informacije iz / sa:

Arsenal 65 (dodatak lista Odbrana) - A. Radić
"Intervencija i modernizacija" - B. Dimitrijević
Edicija "Razvoj OS SFRJ" - grupa autora

Pocetna strana