Plivajući tenk PT-76B |
||||||||||||||||||||||||||||
.....Nakon Drugog svetskog rata pobednička Crvena armija sumirajući ratna iskustva, između ostaloga došla je do zaključka, da se u brojnim operacijama u kojima su vršeni nasilni prelasci reka osećao nedostatak namenskog oklopnog vozila. Takve operacije posebno su bile ugrožene u fazama nasilnog prelaska vodene prepreke i održavanja mostobrana dok se ne formiraju skelski / mostni prelazi i uvedu tenkovi. Geografske karakteristike posleratne Evrope i karakter eventualnih sukoba takođe su nagoveštavali potrebu za lakim tenkom koji bi mogao vodene prepreke savladati bez priprema. |
||||||||||||||||||||||||||||
.....Već 1947. u Gorkom u zavodima Krasnoe Sormovo započet je razvoj novog amfibijskog tenka označenog kao R39. Prototip ovog vozila bio je naoružan topom od 76,2mm i pokretan motorom od 300KS. Na njemu su primenjena neka tehnička rešenja preuzeta još sa predratnih sovjetskih amfibijskih tenkova, kao recimo, plovljenje pomoću dva propelera. Prototip je testiran 1948/49, pri čemu je ustanovljena loša plovnost, tenk je pri ispitivanju često tonuo u reku Volgu. Projekat je ubrzo otkazan, a zadatak projektovanja amfibijskog (plivajućeg) tenka poveren je konstruktorskom birou u Čeljabinsku, pod vođstvom inženjera Josifa Kotina. Projekt tenka iz ovog biroa označen je kao "Objekat 740", a plivajući transporter, koji je uporedo razvijan "Objekat 750". Od samog početka primenjen je drugačiji pristup, pa je umesto uobičajenih propelera integrisan vodeno-mlazni propulzioni sistem, koji je predstavljao veoma uspelo i efikasno rešenje. Ostale tražene karakteristike vozila bile su: težina do 14t, tročlana posada, top 76,2mm i oklopna zaštita dovoljno efikasna od kalibra 12,7mm i gelera granata. | ||||||||||||||||||||||||||||
Izviđački vod prelazi preko lansirnog mosta MT-55 |
||||||||||||||||||||||||||||
.....U proleće 1950. dva prototipa budućeg PT-76 (tema na forumu) bila su dovršena i upućena u okolinu Polotska u Belorusiji na ispitivanje. Komisija je ustanovila da oba prototipa nadmašuju pojedine tražene karakteristike, ali su predložili bolju oklopnu zaštitu. Tokom leta 1951. u okolini Kijeva ispitana su dva dodatno oklopljena prototipa, a iste godine u okolini Sevastopolja i mornarica je uspešno ispitala 5 tenkova PT-76, za koje je utvrđeno da su jako pogodni za sadejstvo sa mornaričkom pešadijom i desantnim brodovima. Konačno 6.avgusta 1952. PT-76 (PT- плавающий танк) je državnom odlukom usvojen u naoružanje. Za serijsku proizvodnju novog tenka određen je čuveni Staljingradski traktorski zavod (SZT, kasnije Volgogradski). Tokom serijske proizvodnje , koja je trajala u periodu od 1952 do 1969, PT-76 je usavršavan (zvanična oznaka nije menjana), da bi se tek 1962. došlo do standardnog modela PT-76B, što je bila najbrojnija verzija. Najstariji primerci iz 1952. bili su prepoznatljivi po drugačijim oslonim točkovima, koji su ubrzo zamenjeni novim tipom , koji nije menjan do kraja proizvodnje. Krajem 1955. umesto topa D-56T ugrađuje se D-56TM prepoznatljiv po dvokomornoj gasnoj kočnici. Sledeće godine u borbeni komplet uvodi se municija sa kumulativnom bojevom glavom, što je zahtevalo manje promene u unutrašnjosti tenka. U narednom periodu izvršene su manje promene na kupoli, da bi se od početka 1958. izrađivali PT-76 sa uvećanim oklopnim telom (visina je povećana za 60mm). Na zadnjem delu (iznad ploče mot. odeljenja) ugrađeni su držači za dva dodatna spoljašnja rezervoara ukupne zapremine 180 l. Iste godine uvode se dodatna poboljšanja, instalira se uređaj za zadimljavanje, umesto radio uređaja RT-10 ugrađuje se R-113, sistem za unutrašnju komunikaciju TPU-47 biva zamenjen modelom R-120, uvodi se i periskop za noćnu vožnju TVN, a na pednjem delu vozila montira se IC far FG-10. Sledeće 1959. na PT-76 ugrađuju se nešto bolji IC farovi FG-100, dva na prednjem delu vozila i jedan na kupoli. Krajem 1962., u oktobru, visina oklopnog tela je uvećana za dodatnih 70mm, što je značajno unapredilo maritimne osobine. Prednjoj donjoj ploči je promenjen nagib sa 45 na 35°. Verovatno najznačajnija promena tokom trajanja serijske proizvodnje bio je početak ugradnje topa D-56TS, koji je bio stabilisan u dve ravni sistemom stabilizacije STP-2P "Zarja". U istom periodu ugrađuje se sistem NHB zaštite i na motornom delu dva spoljna rezervoara, koja su bila ista kao kod tenkova T54/55. Ovako poboljšani tenkovi su označavani kao PT-76B. Tokom remontovanja i starije serije su ugradnjom nove opreme dovedene na nivo PT-76B. Dok se u zavodima proizvodio standardni PT-76B, bilo je pokušaja obimnijih modifikacija sa ugradnjom topova 85mm ili 90mm (bestrzajnog, Objekt 906 i 906B), drugačijeg oklopnog tela, jačeg motora (PT-76M) itd. ali nijedno rešenje nije usvojeno u naoružanje. Serijska proizvodnja okončana je 1969. , a značajnije promene bile su ugradnja radio uređaja R-123 ( umesto R-113) i sistema unutrašnje komunikacije R-124. Takođe umesto prvobitnih spregnutih mitraljeza SGMT ugrađivani su PKT modeli. Budući da je određeni broj ovih tenkova operativan i u današnje vreme od 2006. nudi se paket modernizacije sa kupolom opremljenom topom 57mm i motor od 300KS. Druga varijanta je kupola inicijalno razvijana za BTR-80, koja je naoružana topom 2A72 kalibra 30mm i mitareljezom 7,62mm, a moguća je ugradnja i bacača granata od 30mm. U Poljskoj je PT-76B modernizovan ugradnjom PA mitraljeza i ugradnjom zasebnih poklopaca za komandira i nišandžiju, a uklanjanjem kupole i dodavanjem nadgradnje ovaj tenk je poslužio i kao specijalno vozilo za izvlačenje oštećene tehnike. Šasija tenka PT-76B poslužila ja kao osnova i za oklopni transporter BTR-50, ali i za vozila sa balističkim raketama "Mars" i "Luna" i za specijalna vozila za arktičke uslove. Kupola sa topom D-56 ugrađivana je i na pojedine brodove rečne ratne flote sovjetske mornarice. Tokom trajanja proizvodnje 1952-1969 izrađena su 4.172 PT-76, od čega je 941 izvežen u preko 25 zemalja. | ||||||||||||||||||||||||||||
PT-76B je imao jednodelni poklopac kupole |
||||||||||||||||||||||||||||
.....PT-76 je uzeo učešća u mnogim lokalnim sukobima vođenim u drugoj polovini XX veka. Efikasno je korišćen u sastavu amije Severnog Vijetnama za kretanje po raskvašenom terenu gde je upotreba teže tehnike bila otežana. U kombinaciji sa oklopnim transporterima BTR-50 korišćen je za forsiranje velikih reka, što je omugućavalo iznenadne napade na protivnika ali u prilikama kada se sukobljavao sa američkim ili južnovijetnamskim tenkovima usled slabijeg oklopa i topa redovno je trpeo velike gubitke. U sastavu indijske armije uspešno je upotrebljen u ratu protiv Pakistana (1965. i 1971.), kada je veća oklopna jedinica sa ovim tenkovima nakon prelaska reke prodrla u pozadinu i uništila komandno mesto Pakistanaca. Korišćen je tokom izraelsko - arapskih ratova, ali i u mnogobrojnim manjim sukobima u Africi. U sastavu jedinica unutrašnje vojske - MVD učestvovao je ratnom sukobu u Čečeniji, a u manjem obimu korišćen je i u periodu jugoslovenskog građanskog rata. | ||||||||||||||||||||||||||||
.....Plivajući tenk PT-76B ima tročlanu posadu. Vozač je napred u središnjem delu. U kupoli su levo od topa komandir, a poslužilac topa desno. Poklopac ulazno - izlaznog otvora je jednodelan, koncept kakav je korišćen još kod ranjih verzija tenka T-34, ali je shodno ratnim iskustvima napušten. Na poljskim tenkovima je ovo promenjeno i ugrađeni su zasebni poklopci za komandira i poslužioca. Ispod sedišta komandira, na podu je izlaz, koji se koristi u slučaju prinudnog napuštanja tenka. Na prednjem delu oklopnog tela je preklopni valobran koji sprečava zapljuskivanje periskopa vozača. Osnovno oruđe tenka je u dve ravni stabilisani top D-56TS. Iz topa se moglo dejstvovati i tokom plovljenja. Sekundarno naoružanje je spregnuti mitraljez SGMT, ili u nekim serijama PKT, oba u kalibru 7,62mm. Komandir tenka je bio i nišandžija na topu. Na raspolaganju mu je nišanska sprava TŠK-2-66. Osmatranje iz tenka je bilo moguće kroz periskope TNP ili Mk.4 za vozača. Oklopno telo je profilisano tako da pruža što manji otpor tokom plovljenja. Usled male zapremine unutrašnjih rezervoara korišćeni su dodatni spoljni. Iznad motornog odeljenja bili su držači za dva dodatna rezervoara. Na starijim serijama korišćeni cilindrični, a na kasnijim "pljosnatog" oblika, sličnim kao kod tenkova T-54. Ukupna količina goriva omugućavala je do 70km plovljenja, pri brzini od 10km/h. Tenk je pokretan šestocilindričnim dizel motorom. Transmisija je poreklom sa T-34, sa 5 brzina napred i jednom za vožnju unazad. Transmisija je pokretala i posebne pumpe vodeno-propulzionog sistema uz pomoću koga je vozilo plovilo. | ||||||||||||||||||||||||||||
U Jugoslaviji |
||||||||||||||||||||||||||||
Novica Simić na tenku PT-76B, kasnije je postao general - pukovnik VRS |
||||||||||||||||||||||||||||
.....JNA je imala 63 tenkova ovog tipa. Ulazili su sastav izviđačkih četa oklopnih i mehanizovanih brigada. U načelu jedna ovakva četa je imala 1 vod tenkova PT-76B (3 vozila), vod oklopnih automobila BRDM-2 (3 vozila) i pešadijski izviđački vod (2 odeljenja pešadije i odeljenje sa peš. izviđačkim radarima). Svaki vod je imao i po dva motocikla MotoGuzzi Falcone i određeni broj pri komandi čete. Tokom službovanja tenka PT-76B uvek su bii organizovani u vodove, a samo kraće vreme je postojala četa ovih tenkova u sastavu izviđačkog bataljona 7.oklopne divizije (formirana 1964. od 20.okd). Nakon prijema u JNA u početku preobuka na novi tenk je sprovođena uz pomoć sovjetskih instruktora. Obuka u plovljenju u početku je izvođena na ušću reka Vrbas i Sava, a kasnije nakon gradnje veštačkog jezera na poligonu Manjača.U daljem tekstu navodimo neposredno iskustvo oficira Slavka Vinaja u radu sa ovim tenkovima: | ||||||||||||||||||||||||||||
....."Prvi susret nakon školovanja mi je bio sa PT-76B ili plivajućim tenkom. Tenkovi koji su se nalazili u mom vodu su bili godišta 1966., i dva 1967. (serijske brojeve sam davno zaboravio). Na tehniku se nisam mogao požaliti jer su veoma dobro funkcionisali i u zahtevnim vremenskim uslovima . No nažalost kako to već biva i oni su imali ''Ahilovu petu'' a to se odnosilo na neke od sklopova koji su stradali više zbog dotrajalosti nego zbog eksploatacije .....Kako ''petejac'' nije imao ventilator za hlađenje rashladne tečnosti već je sistemom podpritiska koji su stvarali izduvni gasovi preko kolektora i cevi kružio hladan vazduh te je tako dolazilo do hlađenja ali nakon višegodišnje upotrebe korozija je ''odradila'' svoje dolazi do curenja tečnosti te se tenk pregrejava a na izduvni kolektor izbija plamen. Zamena je malo mukotrpna jer se skidaju gornje ploče sa moto transmisonog dela te dizalicom vadi kompletan sklop. Ovo je bitno jer je dolazilo do grešaka pri radu na zameni jer su mnogi smatrali da sue radi o identičnom elementu kao i za BTR-50 i PT76, te se tokom sklapanja nije moglo povezati cevi i spojnice, jer je PT-76B imao drugačiji prečnik i donji oblik sklopa. Naravno to je radionicama na terenu često otežavalo život jer najzad oni su najčešće zaboravljali ono famozno 'B''. .....Drugi problemčić koji se stavljao pred posadu je bilo pokretanje grijača. Dok vozač pušta gorivo i podešava svećicu te plamen reguliše ventilatorom drugi član posade navodi kakav je plamen i baš kad sve krene kako treba poveća se brzina ventilatora i dolazi do zagušenja pa ispočetka. Imao sam sreću te me je zastavnik ( a ko bolje od njih zna tehniku ) uputio u male tajne rada sa grijačem i podešavanje ''iglica'' te se metalni zvuk pravilnog rada grejača čuo ali nakon više pokušaja. Naravno znanje nisam ''prodao'' već ljubomorno čuvao , do dolaska starešine koji bi to zaslužio. Istina to je bio vezista (na BTR-u je identičan princip), a ne oklopnjak. .....Top je bio veoma dobar kao i stabilizator ''Zora'' – izvorno ''ZARJA'' nakon podešavanja gađali smo ciljeve udaljene oko 1300 m i naravno pokušavali pogoditi nosače meta, a ne jutanu siluetu i verovali ili ne pogađali smo nosače. Municija koja se koristila krajem 80-tih je bila remontovana i proizvedena 1942 pa do 1944 (sovjetske armije) i nikada niti jedan metak nije slagao. .....Pomoćno oružije je bio spregnuti mitraljez SGMT a ne PKT kako sam video u nekim člancima, no modifikacije i varijante su moguće, jer kolevka mitraljeza je mogla da se pomera i verovatno su sovjeti nameravali da prenaoružaju i ovaj tenk. Ni tu nisam imao primedbi na efikasnost mitraljeza radii su veoma dobro. |
||||||||||||||||||||||||||||
....."Plivajući tenkovi tokom borbenih dejstava u poslednjim građanskim ratovima na tlu biše Juge nisu ispunjavali svoju osnovnu ulogu. Razlozi za to su veoma jednostavni : slaba oklopna moć u odnosu na vreme projektovanja, kada nije bilo toliko PO sredstava (RRB 64mm - zolja, RRB 90mm -osa, POVR, a da ne govorim o zapadnim sredstvima). Okruženje gde su vođene borbe -polu urbani delovi odnosno naseljena mesta a veliki otvor kupole baš i nije mesto gde bi se nalazio tokom osmatranja. Njegov prepoznatljivi zvuk ga je više odavao nego prikrivao, tako da nakon nekoliko neuspelih pokušaja PT-76B je korišten uglavnom kao pokretna vatrena tačka koja svojim topom može naneti štetu preciznim pogodcima. Korišćen je najčešće kao neposredna podrška pešadiji i u sastavu ,,udarnih jedinica,, može se videti prilikom ulaska u Srebrenicu. Bilo je pokušaja nadogradnje njegove kupole nekim od PO srredstava ali bez velikog uspeha. Uglavnom tokom početka ratnih dešavanja imao je neprimetnu ulogu a glavnu reč su vodili T-55 i T-34, kasnije se pojavljuje deo snaga sa M-84 i to većinom onih već spremnih za Libiju pa su eto završili u rukama VRS. PT je lagano tonuo u zaborav uglavnom jer ga je vreme pregazilo i promene načina ratovanja u odnosu za koje je projektovan." |
||||||||||||||||||||||||||||
....Tenk PT-76B intezivno je korišćen tokom građanskog rata u Jugoslaviji, najčešće kao vatreno oruđe za podršku pešadije, nije poznat primer da su tokom borbi korišćene mogućnosti ovog vozila za savladavanje vodenih prepreka. Nekoliko ovih tenkova zaplenjeno je od odsečene jedinice JNA na graničnom prelazu od strane slovenačke TO juna 1991. Padom kasarni u Bjelovaru, Varaždinu i Osijeku hrvatska vojska dolazi u posed 10 ovih tenkova. Četiri vozila su ostavljena srpskim snagama u Krajini, a 11 PT-76B je 1992. ostalo u sastavu Vojske R. Srpske.U posleratnom periodu Vojska Jugoslavije usled zastarelosti ali i kao prekobrojna vozila rashodovala je preostalih 33 plivajućih tenkova. Nakon rashodovanja kupole ovih tenkova su jedno breme čuvene sa namerom da ugrade na budući ratni brod rečne flotile, koji je trebao podržavati dejstva kopnene vojske u zahvatu reka. Ratne 1991. osetila se snažna potreba za dobro naoružanim rečnim brodom. Po projektu između ostaloga na takve brodove ugrađivale bi se po 2 kupole tenkova PT-76B. Sačuvan je jedan primerak u Žarkovu i jedan u kasarni u Kačarevu za potrebe Vojnog muzeja u Beogradu. U kasarni Kozara u Banja Luci izložen je jedan ovakav tenk, a u muzeju u Pivki izložen je najočuvaniji PT-76B. | ||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||
PT-76B Vojske Republike Srpske |
||||||||||||||||||||||||||||
U izradi ove strane korišćene su informacije i fotografije iz sa:
|
||||||||||||||||||||||||||||