.....Razvoj ovog tenka je započet 1933. god. pod okriljem kompanije Hočkis u Francuskoj, a prvi prototip je bio gotov 1935. god, da bi serijska proizvodnja ovog modela krenula 1936. pod francuskom oznakom Char leger modele 1935 H. Međutim novi tenk je bio razočarenje za pešadiju. Pored skromne brzine van puta, novi tenk je imao velikih problema sa upravljanjem i kretanjem na nizbrdici, te je ubrzo prepušten konjici. Buduci da maksimalna brzina od 28km/h nije zadovoljavala kao ni kratki top SA18 od 37mm, ovaj tenk je modifikovan ugradnjom snažnijeg motora od 120ks i moćnijeg topa SA38. Novi model je imao puni naziv Char leger modele 1935 H modifie 39, ili krace i uobicajenije H39. Zbog ugradnje snažnijeg motora zadnji deo vozila je dobio drugačiji izgled, a takođe i oklopna zaštita je povećana sa 35 na 40mm. Takodje postojala je i podvarijanta Char leger Hotchkiss modèle 38 serie, a rec je o modelima koji su imali novi snažniji motor ali i stari kratki top. Ovi tenkovi su jako slicni modelu Reno R35, koji je imao isti tip kupole model APX. Najstariji modeli H35 mogu se prepoznati po jako zakošenom zadnjem delu oklopnog tela, a model H39 po zaravnjenom zadnjem delu, zbog ugrađenog većeg motora. Ovi tenkovi su mogli savladati rov sirine 1,8m, okomitu prepreku visine 50cm, kao i vodenu prepreku dubine 85cm. Do sloma Francuske armije isporučeno je 1092 tenka svih modifikacija. Tokom napada Nemačke, 1940. god., kao i svi ostali francuski tenkovi relativno su se loše pokazali. Problem nije bio u tehničkim karakteristikama, koje su često bile bolje nego kod odgovarajućih nemačkih tenkova, već pre svega u nesposobnosti visokih komandi da pravilno shvate i iskoriste potencijale oklopnih jedinica. Veći broj ovih tenkova (oko 550) je zaplenio nemački Werhmaht, dodelivši im novu oznaku Panzerkampfwagen 35H 734(f) .   Odrđeni broj je korišćen za okupacijske zadatke. Najveći broj je konvertovan u lovce tenkova, artiljerijske traktore i druga specijalizovana vozila. Nakon Drugog svetskog rata ovaj tenk je ponovo koristila Francuska armija za kolonijalne zadatke u Siriji, a nekoliko primeraka su ustupljeni i Izraelskim oružanim snagama, gde su nakon ugradnje topa od 57mm, korišćeni do 1956. god.

Tenk Hotchkiss H-39, izlozen u Uzicu

     Veoma je zanimljiva upotreba ovog tipa tenka pri partizanskim jedinicama sa prostora Hrvatske. Tokom borbi sa elitnom 7.SS Princ Ojgen divizijom, 8.Kordunska divizija je na Drenovači (severno od Bihaća), 6.februara 1943. godine zaplenila tenk Hočkins. Tom prilikom partizani sa podrucja Like i Korduna prvi put su dobili u posed pravi tenk. Nakon lakih italijanskih tanketa od 3 tone naoružanih samo mitraljezima Hočkins od 12 tona naoružan topom od 37mm je izazivao divljenje. Tenk je tokom napada na partizanske položaje skliznuo sa puta i pri haotičnom povlacenju Nemaca nije izvucen. Ipak posada je skinula zatvarač topa i ubacila rucnu bombu unutar tenka koja je oštetila unutrašnjost, ali uz tenk je zaplenjeno i 80 granata i radio stanica. Nekoliko partizanskih mehaničara i tenkista je odmah zapocelo popravku tenka prakticno izmedju dve linije, na nicijoj zemlji. Motor je ubrzo pokrenut, ali na pravcu izvlacenja ka slobodnoj teritoriji jos uvek su stajale barikade od balvana, koje su i zaustavile tenkovski napad. Prilikom pokusaja provlacenja tenk je ponovo skliznuo u vrtacu, te je tek uz napor stotinjak ljudi ponovo izvucen, da bi potom produzio prema Pljesevici ka Belim Potocima gde se nalazila Centralna tehnicka radionica. U toj radionici je zavarena podna ploca ostecena od rucne bombe. Tenk je zatim morao krenuti prema Frkasicima zarad podrobnijeg ispitivanja i popravke. Kako je put vodio niz zaledjenu stazu tenk je u vise navrata proklizao i prilikom udara u okolne stene ostetio dva oslona tocka. Primenjena je originalna "kocnica". Veca smreka je privezana iza tenka te je njena krosnja zapinjala za okolno drvece i tako usporavala vozilo. Posle pregleda utvrdjeno da je najveci problem nedostajuci zatvarac topa, bez koga je tenk neupotrebljiv. Doneta je odluka da se zatvarac izradi u Centralnoj radionici koja je vec imala nekih iskustava oko izrade takvih delova. Problem je bio sto niko nije tacno znao kako izglada dati zatvarac. Ipak pod vodjstvom upravnika Zeljka Krausa u narednih desetak dana; je pri minimalnim tehnickim uslovima; dovrsen zatvarac topa. Posto se u medjuvremenu Kraus razboleo, cast da isproba top pripala je Vlajku Petrovicu. Ubacio je granatu u top i opalio, ali bio je   osamucen barutnim gasovima koje je zatvarac propustao. Pored ovoga zatvarac je ostao zaglavljen. Nakon demontaze topa utvdjeno je da se deo, na koji se oslanjala caura, deformisao, pa je primenjen kvalitetniji celik. Top je ponovo ispitan i ispostavilo se da odlicno funkcionise. Hockins je odmah upucen u Vrhovine i vec je drugog dana stupio u borbu. Ovaj tenk je ucestvovao u mnogim borbama koje je vodila tenkovska ceta Glavnog staba Hrvatske. Desetog aprila u borbama oko Otocca, Hockins je ostecen pogodkom pancirnog metka 20mm u periskop pri cemu je ranjena i posada. Pocetkom juna tenkovska ceta dobija jos jedan tenk Hockins, zaplenjen kod Drvara. Sem kvara na radilici i nedostajuceg magneta za paljenje, ostalo je bilo upotrebljivo. Dva Hockinsa su se dopunjavala i moglo se racunati da ce bar jedan uvek biti spreman za borbu. Pored ova dva tenka u sastav cete, u to vreme, ulazilo je i sedam tanketa. U tom periodu i ''stariji'' Hockins je imao problema sa motorom -  napukla je glava motora. Posto na dotada oslobodjenoj teritoriji nije bilo uslova za slozenu popravku, angazovan je saradnik partizana Zagrebcanin Luka Kapac. Tenkovski motor (ili samo osteceni sklop?) je zapreznim kolima dovezen do Topuskog, gde ga je prihvatio Kapac i svojim kamionom prevezao do Zagreba. Odrediste je bila radionica ''Sila'' u privatnom vlasnistvu, koja je sada remontovala tehniku Nemacke armije. Uz obrazlozenje da je rec o kamionskom motoru, posao je zapocet odmah, uz pomoc nekoliko radnika simpatizera partije. Vec sutradan posao je dovrsen i vlasniku ''Sile'' je na ime nadoknade uredno isplaceno tadasnjih 16.000 kuna. Na isti nacin motor je vracen u Topusko, a zatim dalje prebacen seljackim kolima ispod sena. Uskoro je organizovana akcija i za popravku drugog motora. Ovoga puta marsruta je isla preko Siska, gde je glava motora, u organizaciji Luke Kapca, prekrcana na domobranski kamion, a zatim upucena na voz do Zagreba. Opet je u radionici ''Sila'' izvrsena popravka, a povratna ruta je isla od Zagreba do Gline, do gostionicara Luke Corka, a zatim je teret dvokolicama prebacen preko reke Gline.

Pocetna strana