Kapetan mr. Dalibor Denda istrazivac saradnik

Institut za strategijska istrazivanja, Beograd

Vojnoistorijski glasnik 2/2009

APSTRAKT: Članak prati mirnodopski razvoj tenkovskih jedinica u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Obrađene su nabavke tenkova, razvoj formacije i obuka. Rad je rađen na osnovu građe iz Vojnog arhiva, Arhiva Jugoslavije, Knjiga formacije jugoslovenske vojske, Službenog vojnog lista i literature.

.....

.....Srpska vojska koja je predstavljala osnovu za izgradnju oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, nije imala sopstvenog ratnog iskustva sa upotrebom tenkova, budući da ta najsavremenija borbena sredstva koje je dao Prvi svetski rat nisu korišćena na Solunskom frontu. I pored prvih pokušaja iz 1919/20. da se u naoružanje vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uvrste i tenkovi, oni su nabavljeni tek iz sredstava francuskog ratnog zajma od 300 miliona franaka krajem dvadesetih godina.(1)
Reč je o 21 tenku Renault FT.17(2). Prvih 10 francuskih tenkova isporučeno je u aprilu 1929. a ostalih 11, preko Dubrovnika, 8. jula
iste godine.(3) Tada nabavljeni francuski tenkovi bili su tipa Reno FT17 i Reno-Kegres. Tenkovi tipa Kegres imali su gumirani guseničasti lanac i predstavljali su modifikovanu i pokretljiviju verziju od ratnih modela.(4) U aprilu 1930. formirana je u Kragujevcu i prva tenkovska jedinica u jugoslovenskoj vojsci četa sastavljena od 11 tenkova Renault Kegress.(5) Od preostalog materijala (10 tenkova Renault FT17) formirana je kasnije i druga četa čije je sedište bilo u Beogradu.(6) Tenkovska četa iz Kragujevca prebačena je naredne 1931. godine u Kalinovik kod Sarajeva, gde je služila za praktičnu obuku polaznika Pešadijske i artiljerijske oficirske škole.(7)
Novi impuls radu na izgradnji oklopnih jedinica u jugoslovenskoj vojsci dao je sredinom 1932. godine komandant Treće armijske oblasti sa sedištem u Skoplju, divizijski general Milan Đ. Nedić.(8) On je predložio jedan za one prilike izuzetno napredan plan reorganizacije i modernizacije vojske, na čiju izradu su delimično
imali uticaja i francuski oficiri - instruktori koji su boravili u Jugoslaviji od 1928. do 1936. godine.(9) U tom planu koji je jugoslovenski Generalštab razmatrao do početka 1934, general Nedić između ostalog predviđa i postojanje motorizovanih trupa koje bi činili po jedan bataljon tenkova za svaki od šest korpusa operativne vojske i jedan bataljon oklopnih automobila za konjički motorizovani korpus.(10) Te trupe bile bi u stručnom smislu pod zajedničkom komandom.(11) Plan je predstavljao osnovu za izgradnju oklopnih i mehanizovanih jedinica jugoslovenske vojske u narednom periodu njihovog razvoja.
.....Na otpočinjanje njegove realizacije svakako je određenog uticaja imala i činjenica da se, po ličnoj želji kralja Aleksandra I Karađorđevića, na mestu načelnika Glavnog generalštaba od juna 1934. godine našao tvorac plana, general Milan Nedić. Nakon kraljeve pogibije u Marselju Nedić je veoma brzo smenjen sa tog položaja jer nije bio po volji ministru vojnom Petru Živkoviću.
.....I novi načelnik Glavnog generalštaba general Ljubomir M. Marić, koji je na tom položaju zamenio Milana Nedića u martu 1935, nastavio je sa radom na prethodno razrađenom planu za osavremenjivanje vojske. Na brži razvoj formacije oklopnih jedinica i nabavku novih tenkova u jugoslovenskoj vojsci značajan uticaj imala je i međunarodna kriza izazvana italijanskim napadom na Etiopiju.(12) Nova nabavka tenkova ostvarena je u jeku Abisinske krize, kroz francusku besplatnu isporuku vojne pomoći.(13) Materijal je u strogoj tajnosti transportovan iz Francuske u dve partije, 1935. i 1936. godine. Transport se obavljao železnicom do Marseja, a zatim brodom za Jugoslaviju. Prema izveštaju v. d. jugoslovenskog vojnog izaslanika u Francuskoj pukovnika Đorđa Glišića, poslednji su u Jugoslaviju dopremljeni tenkovi.(14) Prema Milu Bjelajcu, reč je o 20 polovnih tenkova Renault F. T.(15) Celokupan materijal dobijen od Francuske po konvenciji na besplatnu pozajmicu bio je uknjižen kod Vojnotehničkog zavoda i raspoređen po divizijskim ubojnim slagalištima tek posle marta 1937. godine.(16)
.....Još jedna nabavka tenkova ostvarena je takođe sredinom tridesetih godina iz Poljske,(17) po svoj prilici na osnovu kontakata u okviru sporazuma o razmeni ratnog materijala između Poljske i Jugoslavije iz 1932. godine. Tada je nabavljeno 14 tenkova Renault FT.17 (18) Nakon novih nabavki ovih oklopnih borbenih sredstava od njih i postojećih tenkova formiran je u septembru 1936. godine Bataljon bornih kola.(19) Za komandanta bataljona postavljen je pešadijski potpukovnik Pavao J. Begović, do tada nastavnik Pešadijske oficirske škole u Sarajevu.(20) Kada je formiran, bataljon je još uvek bio samo u kadrovskom sastavu. Postojala je i dalje samo jedna četa tenkova u Beogradu u koju su upućeni na obuku svi oficiri određeni na službu u bataljonu. Četa za obuku imala je dovoljno podoficira u svom sastavu za svaki tenk, i učestvovala je na paradi za kraljev rođendan u septembru 1936. godine.(21) Kada je konačno marta 1937. tenkovski bataljon oformljen u punom sastavu, jugoslovenska vojska je imala ukupno 55 tenkova Renault FT17 i Renault Kegresse(22) Dve čete Bataljona bornih kola, koje su korišćene za obuku, bile su detašovane u Zagreb i Sarajevo, dok je jedna ostala u Beogradu.(23)
.....U decembru 1935. zemlja je zaključila i devetogodišnji kredit za nabavku naoružanja u Čehoslovačkoj u iznosu od 450 miliona čeških kruna, sa kamatom od 6%. Ova nabavka naoružanja bila je u vidu kompenzacionog posla.(24) Nakon obezbeđivanja materijalne osnove za dopunu naoružanja i opreme, 1936. godine doneta je nova Uredba o formaciji vojske u mobilno i ratno doba i usvojen novi, u odnosu na 1934. godinu redukovani plan izgradnje oklopnih jedinica. Plan je predviđao nabavku 36 lakih, 66 srednjih tenkova i osam konjičkih tanketa.(25) Srednje tenkove i materijal za motorizaciju konjice trebalo je nabaviti u Čehoslovačkoj od firmi Cesko-
Moravska Koblen-Danek i Škoda.(26)
.....S ciljem preduzimanja potrebnih mera za nabavku nedostajuće spreme, Glavni generalštab je 22. jula 1936. uputio ministru vojnom i mornarice pregled potrebne spreme koju je trebalo nabaviti u dve etape. Sredstva za nabavku 66 srednjih tenkova za naoružanje dva bataljona od po tri tenkovske čete(27) i konjičkih tanketa, sa potrebnom topovskom municijom ušla su u prvi red hitnosti.(28)
.....Od predviđenih oklopnih borbenih sredstava realizovana je samo nabavka jedne čete od osam konjičkih tanketa Škoda ŠID (29) koja je isporučena iz Čehoslovačke u leto 1937. godine, dok je nabavka srednjih tenkova ostavljena za kasnije, verovatno zbog njihove nedovoljne usavršenosti. Od škodinih tanketa je formiran Eskadron brzih bornih kola.(30) Jugoslovenska vojska je tako 1937. godine raspolagala sa ukupno 63 tenka.(31)

Plan izgradnje tenkovskih jedinica u svetlu jugoslovenskih ratnih priprema

.....Nakon anšlusa Austrije (u martu) i komadanja Čehoslovačke (u oktobru 1938) u jugoslovenskoj vojsci počelo se mnogo ozbiljnije razmišljati i o pojačanju sopstvenih oklopnih jedinica. Novim planom naoružanja (referat Sprema države za rat), koji je iz Or-ganizacijskog odeljenja Glavnog generalštaba bio dostavljen ministru vojnom i
mornarice, armijskom generalu Milutinu Đ. Nediću 20. novembra 1938, bila je predviđena i nabavka modernih tenkova. Plan se u osnovi držao smernica datih u predlogu ministrovog brata, generala Milana Đ. Nedića iz 1932-1934. godine.
.....Prema planu, trebalo je za svaku armiju formirati po jedan bataljon srednjih tenkova (ukupno sedam), a za raspolaganje Vrhovnoj komandi jedan bataljon teških tenkova. Radi toga bilo je potrebno nabaviti 252 srednja tenka (po 36 za svaki od sedam bataljona) i 36 teških tenkova.(32) Nakon izrade plana ministar vojni armijski general Milutin Nedić je 23. decembra 1938. podneo usmeni referat predsedniku Ministarskog saveta dr Milanu Stojadinoviću, na šta je narednog dana usledio zahtev da se pripreme detaljna obaveštenja o najhitnijim potrebama vojske u naoružanju i opremi, kako bi se mogao utvrditi godišnji finansijski efekat i izraditi finansijski program za predložene nabavke i za vanredni kredit. Referat sa detaljnim obaveštenjima upućen je iz Glavnog generalštaba 13. februara 1939. godine. Proračun je rađen prema odobrenim sredstvima od tri milijarde dinara iz Fonda narodne odbrane.(33) Nakon Stojadinovićevog pada dalji rad na ostvarivanju ovog programa preuzela je vlada Dragiše Cvetkovića.
.....Tako je, kada je već svima bilo jasno da će svet biti zahvaćen ratnim sukobom, sredinom 1939. usvojen, u glavnim crtama, novi program naoružanja jugoslovenske vojske. Kada su u pitanju tenkovske jedinice, plan je u prvoj etapi (do kraja 1940. godine) predviđao nabavku svega jednog bataljona srednjih tenkova (36), a u drugoj etapi (do kraja 1942. godine) još 252 tenka (od toga 216 srednjih i 36 teških), pri čemu su zadržana rešenja iz predloga od februara 1939. godine.(34) Iz izrečenog se može zaključiti da je nabavka tenkova izgubila prioritet u odnosu na plan popune naoružanja i opreme iz 1936. godine. Na čelu Glavnog generalštaba se u momentu kada je plan predložen i modifikovan nalazio armijski general Dušan T. Simović. Simović je nešto pre nego što će doći na mesto načelnika Glavnog generalštaba bio autor rada u kojem je, na osnovu iskustva iz Španskog građanskog rata, tvrdio da je značaj tenkova za budući rat precenjen.(35) Sa ovim gledištem slagao se i izveštaj jugoslovenskog vojnog izaslanika u Parizu o istoj temi iz oktobra 1938. godine,(36) tako da uopšte ne čudi što je nabavka većeg broja tenkova ostavljena za drugu etapu (1941/42. godine).
.....Kako je do odluke o usvajanju programa popune naoružanja i opreme i ostalih mera bitnih za pripremu države za rat došlo tek na sednici Ministarskog saveta od 29. juna 1939. godine,(37) da- kle u predvečerje rata, mogućnosti za njegovu realizaciju i pored dogovorenih inostranih kreditnih linija naišle su sa izbijanjem ratnih sukoba na evropskom kontinentu na nove teškoće. Ljudi u jugoslovenskom vojnom vrhu bili su svesni da je, s obzirom na izbijanje rata, sigurnost isporuka poručenog materijala podjednako neizvesna, ma u kojoj državi bio poručen, ako dotična država stupi u rat. Pri ondašnjim prilikama, budući da je bilo malo država kojima nije pretio rat, izvestan rizik bio je neizbežan. Utoliko pre što često pojedine države u koje bi se eventualno imalo nešto više poverenja nisu bile u mogućnosti da Jugoslaviji fabrikuju po- treban ratni materijal ili da daju potrebne kredite ukoliko bi te fabrikacije i ti krediti uopšte konvertovali sa političkog gledišta.(38)
.....Jugoslovenska vlada uspela je do jula 1939. da obezbedi kredite od 500.000.000 lira za nabavke u Italiji, od 100.000.000 do 200.000.000 maraka za nabavke u Nemačkoj, 39 600.000.000 čeških kruna za nabavke u Češko-Moravskom protektoratu, kao i francuski kredit u iznosu od 600.000.000 franaka od kojih je 100.000.000 trebalo da bude upotrebljeno za podizanje dve fabrike celuloze, dok bi ostala sredstva trebalo da budu upotrebljena za nabavku ratnog materijala. U Velikoj Britaniji Jugoslaviji je bio odobren samo kredit u iznosu od 500.000 funti sterlinga, koji nije smeo biti prekoračen iz deviznih razloga.(40)
.....Nakon nemačkog napada na Poljsku, sklapanje ugovora o isporukama nemačkog naoružanja Jugoslaviji nije bilo izvesno i pored tajnog protokola od 5. jula 1939. i stalno je odlagano po ličnoj instrukciji Hermana Geringa. Jugoslovenska vlada je insistirala kod nemačke strane da se otvoreno kaže da li će se nastaviti sa isporukama naoružanja ili neće, kako bi znala kako da se orijentiše. Na ponovljena insistiranja jugoslovenske strane, Gering je 19. septembra odlučio da se Jugoslaviji isporuče ratni materijal i avioni samo za zaista važne i opipljive ekonomske protivusluge, kao što je bilo dobijanje većih količina bakra, olova, cinka i konoplje za kojima je nemačka industrija imala veliku potrebu.(41)
....Ipak Jugoslavija u ovom periodu nije bila bez sopstvenih aduta za potrebe otežane razmene.(42) Posle pregovora vođenih u Beogradu krajem septembra i početkom oktobra 1939. sa nemačkom stranom, 5. oktobra je u glavnom gradu Jugoslavije potpisan tajni protokol kojim je predviđena isporuka nemačkog naoružanja Jugoslaviji u zamenu za važne strateške sirovine po principu iz ruke u ruku. Ovim je anuliran protokol od 5. jula 1939. koji je predviđao isporuku oružja na desetogodišnji, a aviona na šestogodišnji kredit. Umesto toga, Jugoslavija je bila prinuđena da celokupnu vrednost primljenog naoružanja isplati istovremenim isporukama strateških sirovina.(43) Za jugoslovensku stranu bili su veoma nepovoljni i uslovi za isporuke „Škodinog" naoružanja, na koje je odlazilo 73% vrednosti, a koje je takođe ušlo u ugovor. Naime, ne-
koliko godina ranije ugovorena nabavka naoružanja na kredit u Čehoslovačkoj iz „Škodinih" zavoda, koja je već bila otplaćena i po ugovorima već dospela za isporuku, podvrgnuta je pod mnogo nepovoljnije odredbe novog sporazuma, prema kojem su ranija jugoslovenska plaćanja računata kao klirinški saldo, dok je sada za nao- ružanje ponovo trebalo platiti strateškim sirovinama.(44)
.....Kada su u pitanju tenkovi, „Škodini" zavodi su krajem septembra 1939. ponudili kompletan materijal za ceo puk bornih kola. Pored ostalih motornih vozila, ponuđena su 144 srednja tenka Škoda T12 (120 + 24 rezervna za parkovu četu). Takvi tenkovi bili su u naoružanju bivše čehoslovačke i rumunske vojske, s tim što su Jugo- sloveni tražili da tenk bude naoružan topom kalibra 47 mm i sa dva mitraljeza 7.9 mm. Pored toga, nešto pre „Škodine" ponude, stigla je i ponuda firme Koblen-Danek, koja je nudila lake tenkove za potrebe motorizacije jugoslovenske konjice.(45) Na sednici održanoj 24. oktobra 1939. načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja Mi- nistarstva vojnog i mornarice predložio je Komisiji za nabavku naoružanja da se izvrši nabavka ponuđenih „Škodinih" srednjih tenkova T12. Komisija se ipak odlučila da prvo preko vojnog izaslanika u Rumuniji prikupi podatke o tamošnjim rezultatima ispitivanja „Škodinih" tenkova te da se pokuša da se od vojnog izaslanika u Nemačkoj dobiju podaci o originalnim nemačkim tenkovima koji su primenjivani u dotadašnjim ratnim operacijama. Komisija je takođe bila i mišljenja da od Glavnog generalštaba treba tražiti informacije o vrsti i težini tenkova koji se planiraju za naoružanje jugoslovenske vojske, kao i o debljini njihovog oklopa i naoružanju, pa da tek onda razmotri konačnu odluku o nabavci.(46)
.....Krajem 1939. godine na dnevnom redu našlo se i pitanje nabavke tenkova za potrebe modernizacije jugoslovenske Konjice. Naime, komandant Konjice, divizijski general Dragoslav Miljković koji se vratio iz obilaska konjičkih jedinica Nemačke i Italije, predložio je na 156. sednici Komisije za nabavku naoružanja, održanoj 21. decembra 1939. godine da se u novoj formaciji jugoslovenskih konjičkih divizija predvide i divizioni bornih kola (tenkova). Predlog je podržao i član Komisije, divizijski general Milan Radenković. Radenković je smatrao da je korisnije nabaviti tenkove, nego oklopne automobile.(47)
.....Ispitivanja čeških tenkova započela su u decembru 1939. godine. Komisija za ispitivanje tenkova određena je naređenjem ministra vojske i mornarice Pov. A. T. Br. 21823 od 12. decembra 1939. godine. Ispitivanje je vršeno sa tenkovima Škoda ŠIJ(od 5,9 tona) i Škoda ŠII-a (od 12,5 tona) i tenkovima L. T. H firme Koblen-Danek (od 7,5 tona). Komisija je sredinom januara 1940. predložila ministru vojnom i mornarice da se za naoružanje jugoslovenske vojske nabave srednji tenkovi Skoda ŠII-a i laki tenkovi L. T. H. koje je proizvodila firma Koblen-Danek , s tim da se ovlasti načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja Ministarsva da traži od firmi da do krajnjih granica smanje rokove isporuke.(48)
....Istovremeno su pregovori o nabavci naoružanja, uključujući i tenkove, vođeni i sa Francuskom. Francuski vojni izaslanik u Beogradu je početkom jula 1939. tražio od Pariza oružje za Jugoslaviju. Eduard Daladje je 19. jula obećao jugoslovenskom poslaniku Božidaru Puriću nove pošiljke haubica, topova i tenkova. B. Purić je 31. jula opet zatražio oružje i dobio nešto iz francuskih stokova.(49) Za tenkove tada nije dobijen nikakav odgovor.(50) Ipak, do nemačkog napada na Poljsku od francuskog zajma od 600 miliona franaka iskorišćena je samo prva tranša od 100 miliona namenjena za izgradnju fabrika celuloze. Ostali iznos zbog ratnog stanja u Francuskoj i komplikacija oko nabavki materijala za potrebe rata nikada nije realizovan.(51)
.....U novonastaloj situaciji, načelnik jugoslovenskog Glavnog generalštaba general Dušan Simović je u oktobru, novembru i decembru 1939. u Beogradu vodio pregovore sa predstavnicima francuske Vrhovne komande, britanskog Imperijalnog generalštaba i predstavnicima komandanta francuskih trupa u Siriji, generala Vegana u vezi sa potencijalnim otvaranjem fronta na Dunavu od strane sila Balkanskog saveza (Rumunije, Jugoslavije, Grčke i Turske). Svrha pregovora bila je, prema generalu Simoviću, da se od saveznika dobije i potrebno naoružanje, uključujući i tenkove.(52)
.....Ipak, presudan za uspeh nabavke tenkova od Francuza bio je sporazum sa Nemačkom, budući da je zadirao u njihove ekonomske interese. Naime, Jugoslavija je, posle potpisivanja sporazuma sa Nemačkom u oktobru 1939, koji se odnosio i na isporuke ruda, uvela mere za kontrolu zapadnih rudnika (Bor, Trepča...). Te mere naišle su na oštre francusko-britanske proteste 14. novembra 1939. godine. Knez Pavle Karađorđević i Aleksandar Cincar - Marković odgovorili su zahtevom za oružje. Odmah zatim su u Beograd stigle francuske i engleske misije. Englesko-jugoslovenski ugovor potpisan je 20. decembra 1939, a novi ugovori u januaru 1940.(53) Protokol sa spiskom ratnog materijala koji je nabavljen iz Francuske u zamenu za isporuku bakra potpisan je 24. decembra 1939 godine.(54) Zahvaljujući tom Protokolu u proleće (april) 1940. nabavljena su i pristigla za jugoslovensku vojsku 54 tada moderna tenka Renault R35.(55)
....Dok su tenkovi iz Francuske nabavljeni, preduzete akcije za nabavku iz Češko-Moravskog protektorata ostale su bez rezultata. Naime, Nemačka je, zbog ratnih uslova i potreba Vermahta, ograničavala isporuku naoružanja iz „Škode". Tako su transporti naoružanja iz „Škode" namenjeni Jugoslaviji vraćeni sa jugoslovenske granice.(56) Jugoslovenski vojni vrh nastavio je sa aktivnostima čiji je cilj bio nabavka ranije predviđenog broja tenkova. Kako nabavka tenkova iz Češko-Moravskog protektorata nije izvršena, predstavniku nemačke firme Shteier-Deimler-Puch u Beogradu, Vladimiru G. Vukoviću naloženo je krajem 1940. godine da od fabrike prikupi podatke i ponudu za nabavku tenkova od tog proizvođača.(57)
.....Bilo je pokušaja da se deo ratnog materijala, uključujući i tenkove, nabavi i u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, još u maju 1939. jugoslovenski vojni izaslanik u Parizu izvestio je da je od izvesne ličnosti bliske tamošnjoj američkoj ambasadi saznao da se u SAD može kupiti potreban ratni materijal ne samo za devize nego i na kredit, budući da je jugoslovenski politički stav ocenjivan kao dobar. Izneto je da se ratni materijal mogao dobiti na kredit od šest meseci do dve godine, uz plaćanje 10% u gotovom.(58) Nakon toga je u sklopu pregovora koje je vodio general Simović, krajem oktobra 1939, odlučeno da se u SAD pošalje oficir za nabavke koji je trebalo da stupi u vezu sa predstavnicima tamošnje industrije i utvrdi šta se tamo može nabaviti.(59) Potom je jugoslovensko Ministarstvo spoljnih poslova dostavilo spisak ratnog materijala koji se, pod uslovom da ne ometa isporuke američkom Ministarstvu rata, mogao nabaviti u SAD. Na spisku, koji je Komisija za nabavku naoružanja razmatrala na svojoj sednici od 7. novembra 1939, nalazila su se pored ostalog i 84 laka tenka.(60) Na zasedanju održanom posle tri sedmice odlučeno je da se razmotri samo nabavka ponuđenih topova sa municijom, ali ne i nabavka tenkova iz SAD.(61) U novembru 1939. pristigla je i ponuda agencije za trgovinu naoružanjem Delka, za isporuku 50 lakih britanskih tenkova Wickers-Gardenu roku od osam do deset meseci, ali je ona odbijena zbog dužine rokova isporuke.(62)
.....Jugoslavija je potrebno naoružanje pokušala da nabavi i na istoku. Pregovori o nabavci jednog dela modernog naoružanja i opreme sa SSSR-om počeli su sa obnovom diplomatskih i trgovinskih odnosa. S tim u vezi je već šef jugoslovenske trgovinske delegacije u SSSR-u dr Đorđević, u tročasovnom razgovoru na prijemu kod Molotova 8. maja 1940, pored razgovora o privrednim temama upitao domaćina da li SSSR može prodati i ,,50-100 lovaca i izviđača, tešku artiljeriju, tenkove i benzin". Molotov se tada saglasio sa prodajom oružja Jugoslaviji.(63) Sovjeti su uveravali jugoslovensku stranu da su voljni da isporuče naoružanje i tražili su spisak jugoslovenskih potreba. Prema podacima iz novembra 1940. godine koje daje Mile Bjelajac, jugoslovenska strana tražila je pored ostalog i isporuku 100 srednjih tenkova naoružanih topovima kalibra 45 mm i većeg.(64) Velimir Terzić navodi da su u sklopu ovih pregovora Jugosloveni od Sovjeta tražili isporuku ukupno oko 300 tenkova,(65) što se slaže sa jugoslovenskim planom pojačanja oklopnih jedinica. Sovjetska strana je odugovlačila sa isporukama zbog nepoverenja u buduće držanje Jugoslavije, tako da do početka ratnih operacija ništa od tražene borbene tehnike nije dobijeno.(66)
.....U trenucima grozničave pripreme zemlje za rat počelo se razmišljati i o sopstvenoj proizvodnji. Prema mišljenju Glavnog generalštaba, koje je formirano zahvaljujući predlogu Jasenice a. d. iz Smederevske Palanke o izradi malih oklopnih vozila, bilo je korisno da se to preduzeće osposobi i za izradu lakih tenkova.(67) Ipak, ovi pla- novi ostali su do ulaska zemlje u rat samo na ideji, tako da je jugoslo- venska vojska ostala bez ovih preko potrebnih borbenih sredstava.

Razvoj formacije tenkovskih jedinica (1930-1941)

.....Iako je prva tenkovska jedinica jugoslovenske vojske formirana 1930. godine, podatke o formaciji jugoslovenskih tenkovskih četa imamo tek iz sredine tridesetih godina. Naime, prema propisanoj mirnodopskoj formaciji iz 1935. godine, svaka od postojeće dve čete bornih kola trebala je da ima u svom sastavu 12 tenkova (po tri tenka u svakom od četiri predviđena voda) i 58 vojnika i starešina.(68)
.....U vreme formiranja Bataljona bornih kola, doneta je i nova uredba o formaciji vojske. Prema toj uredbi iz 1936. godine, Bataljon bornih kola činili su štab, tri tenkovske čete i parkova četa. Prema predviđenim formacijskim elementima, komandant Bataljona bornih kola bio je pešadijski potpukovnik, a komandiri tenkovskih četa pešadijski oficiri do čina kapetana I klase.(69)

.....Pored bataljona bornih kola, van njegovog sastava, postojala je i Četa bornih kola dopunske komande. Četu su činili komandir, tri voda, parkovi vod i opšti deo. Komandir je bio pešadijski oficir do čina kapetana I klase. U ovoj četi trebalo je da bude ukupno 72 čoveka i četiri tenka.(70)
.....U leto 1937. godine je od materijala isporučenog iz Čehoslovačke formiran Eskadron brzih bornih kola. Eskadron je organizacijski pripadao Konjici i bio je neposredno pod njenom Komandom, ali je zbog obuke lociran u Beogradu u sastavu Bataljona bornih kola. Pored osam tenkova (dva voda), u sastav Eskadrona ulazila su i tri oklopna (jedan vod) i tri putnička terenska automobila, jedan kamion i pet motocikala, dok je po mirnodopskoj formaciji u njemu bilo 67 vojnika i starešina.(71)
.....Do nove promene u formaciji oklopnih jedinica došlo je u februaru 1938, kada je naređenjem ministra vojske i mornarice bilo rešeno da svaka četa bornih kola ima u svom naoružanju tri voda tenkova Renault FT17 i jedan vod tenkova Renault Kegresse M28.(72) Na taj način su se u okviru Bataljona bornih kola našla i tenkovi Renault Kegresse M28, koji su među prvima nabavljeni za potrebe jugoslovenske vojske, još 1929. godine. Broj tenkova u sastavu bataljona povećan je tako po formaciji na 48.
.....Nova nabavka tenkova iz Francuske dovela je do toga da je Naredbom ministra vojske i mornarice Pov. br. 5176 od 25. Aprila 1940. formiran, na dan 10. maja iste godine, Drugi bataljon bornih kola dok je dotadašnji Bataljon bornih kola, sastavljen od zastarelih tenkova Renault FT17 i Renault Kegresse, preimenovan u Prvi bataljon bornih kola. Bataljon se sastojao od štaba, tri tenkovske čete i pomoćne čete. Ljudstvo je obezbeđeno na taj način što su prema istoj naredbi, oficiri, podoficiri i kaplari i redovi postojećeg Bataljona bornih kola ravnomerno raspoređeni na oba bataljona, a inspektor pešadije trebalo je da popuni oba bataljona oficirima i podoficirima do punog formacijskog sastava što pre, i to prvenstveno starešinama koje su već bile specijalizovane za službu u jedinicama bornih kola, dok je trebalo da regruti stignu u oba bataljona od 10. do 20. maja. Ipak, veći deo obučenog ljudstva bio je raspoređen u 2. tenkovskom bataljonu koji je raspolagao novim materijalom, a nedostatak je popunjen običnim starešinama (oficirima i podoficirima) sa kojima se izvodila obuka. Drugi bataljon je bio privremeno smešten u logoru „Kraljević Andreja", kao organ III stepena bez klase, na snabdevanju kod Automobilskog puka Ministarstva vojske i mornarice.(73)
....Prema Prilogu uz Uredbu o formaciji vojske u mobilno i ratno doba, sa izmenama od 30. 12.1940, svaki bataljon bornih kola sastojao se od štaba, tri čete tenkova i pomoćne čete. Oba bataljona bornih kola jugoslovenske vojske bila su istog formacijskog sastava, s tim što je Prvi bio sastavljen od tenkova Renault FT17 i Renault Kegresse M28, a drugi od tenkova Renailt R35. Prema novoj formaciji, svaki bataljon trebalo je da ima u svom sastavu 50 tenkova.(74)

.....U Prvom bataljonu koji je bio sastavljen od tenkova Renault FT17 (tri voda u svakoj četi) i Renault Kegresse M28 (jedan vod u svakoj četi) oko1/3 tenkova bila je naoružana mitraljezima, a 2/3 topovima 37 mm, dok je Drugi bataljon bio sastavljen od tada modernih tenkova Renault R35 naoružanih i topom 37 mm i mitraljezom. Predviđeno je da se od municije nosi u tenkovima jedan borbeni komplet i 50% kompleta u automobilima.
.....Već u jesen 1940, iz Organizacionog odeljenja Glavnog generalštaba, upućen je 22. septembra 1940. godine, ministru vojske i mornarice predlog za formiranje puka bornih kola, od dotadašnja dva bataljona. U istom aktu predlaže se i premeštaj puka bornih kola van Beograda, radi rasterećivanja beogradskog garnizona. Za dislokaciju predložena su mesta Smederevo, Mladenovac i Šabac.
.....Predlog Glavnog generalštaba o formiranju puka bornih kola od postojeća dva bataljona, iz septembra 1940, predviđao je i neke promene u formaciji. Kako su prema tom predlogu organi za snabdevanje bili preneti na nivo štaba puka, predviđeno je da se oni izuzmu iz dotadašnjeg sastava bataljona. Na taj način u štabu puka bilo je ukupno 47 formacijskih mesta(75) za starešine i vojnike, dok je broj formacijskih mesta u štabu bataljona bornih kola smanjen na 13.(76) Na ovaj način broj ljudstva je smanjen za 19.(77)
.....Iskustva iz rata koji je bio u toku ukazivala su na potrebu da se zbog gubitaka u borbi koji su u Francuskoj dostizali i do 50% upotrebljenih tenkova, ostavi izvesna rezerva za njihovu popunu. Zbog toga je u predloženoj formaciji predviđeno pojačanje pomoćne čete jednim vodom tenkova za rezervu.
.....Zbog svega navedenog, dopunama Uredbe o formaciji propisano je i postojanje čete bornih kola dopunske komande. Četu su činili komandir - pešadijski kapetan I klase, tri tenkovska voda, parkovi vod i opšti deo. U četi je bilo 73 starešine i vojnika, pet kamiona, četiri tenka i dva motocikla sa prikolicom.(78)
.....Pred kraj 1940. godine donet je i ukaz o konačnoj mirnodopskoj formaciji jugoslovenske Konjice. U skladu s tim ukazom, u svakoj od tri motorizovane brigade koje su bile predviđene da uđu u sastav jugoslovenskih konjičkih divizija trebao je da bude po jedan bataljon - divizion lakih tenkova. Tenkovi za potrebe Konjice nisu nabavljeni a sama detaljna formacija ovih bataljona takođe nije bila izrađena.(79)
.....Prema spisku jedinica suvozemne vojske formiranih na osnovu Uredbe o formaciji vojske u mirno doba, Puk bornih kola čiji je štab bio u Beogradu, sastojao se od Prvog i Drugog bataljona bornih kola. Štab, Prva četa i Pomoćna četa Prvog bataljona bili su locirani u Beogradu, Druga četa u Zagrebu, a Treća u Sarajevu. Kompletan Drugi bataljon bornih kola (Štab, Prva, Druga, Treća i Pomoćna četa) bio je stacioniran u Beogradu. Do Aprilskog rata puk je još bio u formiranju, dok su jedinice iz njegovog sastava upotrebljene samostalno.(80)

Obuka ljudstva tenkovskih jedinica vojske Kraljevine Jugoslavije

.....Prvi jugoslovenski oficiri tenkisti obučeni su zahvaljujući francuskoj armiji, i to u nekoliko navrata: u toku 1920, zatim 1927/28, 1929/30.(81) i 1936. godine.(82) Kroz obuku u francuskoj vojsci prošlo je ukupno devet oficira i dva podoficira, od kojih će sedmorica nastaviti karijeru u oklopnim jedinicama vojske Kraljevine Ju- goslavije. Sa nabavkom „Škodinih" tanketa za motorizaciju Konjice u toku 1937. je na tromesečni kurs za tenkiste u Moravicu u Čehoslovačkoj poslat i manji broj konjičkih i pešadijskih oficira.(83)
.....Za otpočinjanje organizovane obuke u zemlji, pored formiranja većih tenkovskih jedinica, najpre je bilo potrebno izraditi odgovarajuća pravila. Rad na Uputu za upotrebu oklopnih jedinica i odbranu od oklopnih kola, koji je predstavljao osnovu za izvođenje obuke u vezi sa taktičkom upotrebom tenkova i odbranom od njih, otpočeo je u leto 1936. kada je formiran Prvi bataljon bornih kola, a u planu je, kako smo videli, bilo i proširenje tenkovskih jedinica. Ovaj Uput je štampan u štamparskoj radionici Ministarstva vojske i mornarice tek 1938. godine.(84) Ovo uputstvo zasnivalo se na francuskim doktrinarnim stavovima prema kojima su tenkovi imali ulogu pomoćnog oruđa pešadije i nisu se mogli upotrebljavati za samostalna borbena dejstva.
....U toku rada na Uputu vršene su i neke združene vežbe dela tenkovskih jedinica sa ostalim rodovima vojske. Kada su u 1937. godini vršena odredska bojeva gađanja, tenkovi su korišćeni samo kod Šumadijske divizijske oblasti, ali je iskustvo sa zastarelim „Renoovim"modelima bilo razočaravajuće. Naime, oni već na nagibu od 25° nisu mogli da prate pešadiju. Kretali su se vrlo sporo uz dosta kvarova, tako da je pešadija sama izvršila juriš. Zaključak Inspekcije pešadije, s tim u vezi, bio je da su tenkovi marke Reno zastareli i nisu sposobni da prate pešadiju na brdovitom zemljištu, da na pešadiju ostavljaju vrlo rđav utisak, pa ih zbog toga treba što pre zameniti kakvim novim modelom.(85)
.....Nakon usvajanja Uputa obuka tenkovskih jedinica izvođena je u skladu sa njegovim postavkama. Već je Planom izlaska jedinica bornih kola na vežbališta u 1939. godini bilo predviđeno da sve tri čete bataljona, kao i eskadron brzih bornih kola rade u sastavu bataljona i od 13. do 23. septembra izvedu zajedničku dopunsku bataljonsku obuku koja je uključivala borbene vežbe, Egzercirna pravila bornih kola, Ratnu službu i izvršenje preostalih gađanja, nakon čega je trebalo da sve tenkovske jedinice od 26. septembra do 1. oktobra uzmu učešća u Kolubarskom manevru zajedno sa trupama I armijske oblasti. Istim planom bilo je predviđeno da 1. četa Bataljona bornih kola sa desetinom za vezu izvede vežbe sa trupama Zaječarskog (šest dana), Niškog (osam dana) i Skopskog garnizona (osam dana), 2. četa sa trupama Dravske divizijske oblasti (sedam dana) i Osječke divizijske oblasti (četiri dana), te sa trupama Varaždinskog (osam dana) i Zagrebačkog garnizona (10 dana), dok je 3. četa bila najviše angažovana. Trebalo je da ona, pored izvođenja obuke sopstvenih vojnika i starešina i propisanih gađanja, izvede i vežbe sa slušaocima Komande škola za pešadijske i artiljerijske oficire u Kalinoviku i sve to u trajanju od 69 dana.(86) Prema ovom planu, Bataljon bornih kola je prvi put trebalo da izvede obuku kao celina. Kako se može videti iz izloženog, u svim ovim vežbama o mogućem sadejstvu tenkova sa vazduhoplovstvom nije bilo ni pomena. Da nesreća bude veća, ovo naređenje obustavljeno je samo 20 dana nakon što je izdato, tako da planirana obuka nije ni realizovana.(87)
.....0 stanju obučenosti ljudstva i ispravnosti borbenih sredstava u tenkovskim jedinicama najbolje svedoči izveštaj zastupnika komandanta Bataljona bornih kola, kapetana I klase Stanimira Mišića o izvršenju letnje nastave u toku 1939. godine. Prema tom izveštaju, u drugoj četi stacioniranoj u Zagrebu, čiji je komandir bio kapetan I klase Blagoje Nebreklijević, nalazila su se i dva neobučena komandira voda, dok je stanje i ispravnost tenkova i ostalih vozila, kao i oružja i oružanog pribora bilo dobro. Te 1939. godine ova četa nije izlazila na poligon radi izvršenja gađanja, jer u okolini Zagrebačkog garnizona nije bilo pogodnog strelišta. U toku godine, na položaju komandira čete, Nebreklijevića je zamenio kapetan II klase Milorad M. Obradović.
.....U Trećoj četi u Sarajevu, čiji je komandir bio kapetan II klase Ljubiša T. Terzić, prema izveštaju, iskusan komandir, dobar taktičar i vrlo dobar organizator nastave, bila su izvršena sva predviđena gađanja topom i mitraljezom. Četa je preko leta boravila u Trnovu, gde je imala pogodne uslove za izvođenje nastave, jer je nedaleko od kasarne bilo pogodno zemljište za izvođenje predviđenih gađanja. Sva predviđena gađanja izvršila je i Prva četa smeštena u Beogradu čiji je komandir bio kapetan II klase Petar Đ. Petrović.
.....Pored regruta, obuka u letnjem nastavnom periodu 1939. godine izvedena je i sa rezervistima. Tako je od 10. do 25. avgusta na petnaestodnevnoj vojnoj vežbi bilo 26 kaplara i redova koji su tom prilikom osposobljeni za komandire i vozače tenkova, šofere, motocikliste i mehaničare.(88)
.....U novembru 1939. se na opravci u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu nalazilo šest tenkova Renault Kegresse M28, i to jedan iz prve, dva iz druge i tri iz treće čete. Jedan tenk iz prve čete bio je na opravci u četnoj radionici, dok je jedan tenk iz sastava druge čete bio na opravci u automobilskom puku IV armijske oblasti.(89) Kao što se može videti iz iznetog, najviše defekata imali su tenkovi Renault Kegresse M28 sa gumiranim gusenicama.
.....Prema mišljenju zastupnika komandanta bataljona, kapetana I klase Stanimira Mišića, glavni uzroci koji su ometali pravilno izvođenje nastave kod tenkovskih jedinica bili su u tome što su čete iz sastava bataljona bile locirane u tri garnizona, što je otežavalo komandovanje, kontrolu i uticaj komandanta bataljona na njihov rad. Problem su predstavljale i smeštajne prilike kod svih četa, kao i nedostatak poligona za izvođenje nastave kod čete stacionirane u Zagrebu. Automobili na upotrebi bili su stari i dotrajali, dok je jedan broj vozila nedostajao do punog formacijskog sastava. Tenkovi Reno F. T. 17 već su bili istrošeni i zastareli.(90)
.....Do formiranja Drugog bataljona bornih kola, u maju 1940. godine, jugoslovenska vojska raspolagala je sa svega 19 oficira specijalizovanih za službu u jedinicama bornih kola.(91)
.....Sa prispećem novih tenkova Renault R35 i formiranjem Drugog bataljona bornih kola ljudstvo je najpre trebalo da se upozna sa novonabavljenim borbenim sredstvima. Tako je s ciljem upoznavanja sa tehničkim karakteristikama novoprimljenih tenkova, kao i razrade motora, izvršeno, prema Naređenju ministra vojske i mornarice Pov. Đ. Br. 8543 od 21. juna 1940, probno putovanje sa tenkovima, terenskim automobilima i autoradionicama u dve etape. Prva etapa probnog putovanja izvršena je od 24. do 30. juna 1940, pri čemu je pređen put od 452 kilometra. Na putovanje se pošlo sa 24 tenka, dva terenska automobila, dve autoradionice i jednim putničkim automobilom. Druga etapa izvršena je u vremenu od 8. do 15. jula 1940, pri čemu je pređen put od 449 kilometara. U tom putovanju učestvovalo je 26 tenkova, tri terenska automobila, jedna autoradionica i jedan putnički automobil. Prema izveštaju, posade tenka, a naročito vozači, iskoristile su ovu proveru da se dobro upoznaju sa tenkovima, tako da su rukovale njima veoma dobro.(92)
.....Sa izbijanjem Drugog svetskog rata i sve većom ulogom oklopnih jedinica u borbenim dejstvima počeli su se naglo menjati i doktrinarni stavovi jugoslovenske vojske o taktičkoj upotrebi tenkova i odbrani od njih. Tako je Instrukcija o orzanizaciji oklopnih i mehanizovanih jedinica i načinu izvođenja savremene odbrane(93) doneta sredinom juna 1940. godine, a novi postulati prilagođeni iskustvima iz operacija u Poljskoj i na Zapadnom frontu počeli su da se primenjuju u obuci trupa tek od letnjeg nastavnog perioda te godine.
.....U skladu sa navedenom instrukcijom, da bi se jugoslovenska pešadija (konjica) i artiljerija praktično navikle na borbu protiv oklopnih jedinica, u garnizonima gde su postojali tenkovi, trebalo je da sa njima što češće sarađuju. Vrhovna inspekcija vojne sile nastojala je da uputi tenkovske jedinice i u garnizone gde one nisu postojale, radi saradnje sa pešadijom i artiljerijom.(94) Posebnu pažnju trebalo je posvetiti obuci protivoklopnih jedinica i sadejstvu tenkova sa ostalim rodovima vojske.
Da bi se nastava izvela u potpunosti, bilo je neophodno da protivoklopne jedinice izvode povremeno obuku uz sadejstvo tenkova. S tim u vezi Inspekcija artiljerije predložila je vrhovnom inspektoru vojne sile 19. juna 1940. da se u garnizone aktiviranih protivoklopnih jedinica uputi po jedan vod tenkova radi izvođenja zajedničkih vežbi u trajanju 3-4 dana, dok je kod ostalih protivoklopnih jedinica kod kojih se vršila obuka sa regrutima, tenkove trebalo uputiti kasnije, u vremenu baterijske obuke.(95)
.....Inspekcija pešadije kojoj je akt bio upućen na mišljenje, smatrala je da bi upućivanje tenkovskih vodova u garnizone protivoklopnih jedinica naoružanih
topovima M38 kalibra 47 mm bilo korisno, ali da bi se time ometala nastava kod tenkovskih jedinica. Naime, kadrovsko ljudstvo podeljeno između 1. i 2. bataljona bornih kola bilo je nedovoljno za formiranje po jednog voda tenkova iz svake jedinice. Obuka sa neobučenim starešinama i regrutima bila je u jeku, tako da bi odvajanje i najmanjeg dela ljudstva iz jedinice bilo štetno po nastavu kod tenkovskih jedinica. Prema istom aktu, težnja te nastavne godine (1940) bila je da se što veći broj ljudstva obuči i osposobi u jedinicama bornih kola, pošto je postojala mogućnost proširenja kod njih. Postavljalo se i pitanje da li je stepen pripravnosti dopuštao upućivanje delova tenkovskih jedinica po raznim garnizonima rasturenim po celoj zemlji, tako da je mišljenje Inspekcije pešadije bilo da se vodovi tenkova ne mogu upućivati na ispomoć za obuku protivoklopnih baterija pre završetka prve polovine četne obuke, to jest pre 1. septembra 1940. godine.(96) Inspektoru artiljerije predloženo je istim aktom da obnovi svoj zahtev 1. septembra 1940, to jest nakon završetka prve polovine četne obuke u bataljonima bornih kola.(97)
.....U skladu sa iznetim je i postupljeno, tako da su naređenjem ministra vojnog i mornarice od 30. septembra 1940. godine, s ciljem zajedničkog rada sa ostalim rodovima vojske, upućene tri čete 2. bataljona bornih kola u Sremske Karlovce, Skoplje i Niš. Prva četa trebalo je da se javi 30. septembra rukovaocu vežbe u Sremskim Karlovcima i tamo ostane do 3. oktobra, to jest četiri dana. Druga četa imala je zadatak da se javi rukovaocu vežbe u Skoplju 29. septembra i tamo ostane do 4. oktobra, dakle šest dana, a treća četa da se javi rukovaocu vežbe u Nišu 29. septembra i tamo bude do 4. oktobra, takođe šest dana. Komandanti I, III i V armijske oblasti trebalo je da regulišu rad sa tenkovima i blagovremeno izrade plan i program vežbe, s obzirom na raspoloživo vreme. Zadatke je trebalo blagovremeno predati komandirima tenkovskih četa kako bi mogli pripremiti sve što je bilo potrebno i izvršiti izviđanje zemljišta na kojem se izvodila vežba. Za vreme boravka pojedinih tenkovskih četa u određenim mestima trebalo je, u skladu sa mogućnostima, predvideti uvodno predavanje o tehničkim karakteristikama tenkova, prikazati njihovu razornu moć i sposobnost savladavanja pojedinih prepreka, kako bi se dobila jasna predstava o sposobnostima tenkova. Takođe, bilo je predviđeno da se, u skladu sa mogućnostima, izvede jedna do dve vežbe u kojima će se nižim starešinama i vojnicima prikazati način sadejstva tenkova sa pešadijom i ostalim rodovima oružja.(98)
.....Posle septembra 1940. godine, združene vežbe održavane su češće. Tako je 19. oktobra u okolini Beograda održana II združena vežba trupa Beogradskog i Zemunskog garnizona uz učešće i pojedinih jedinica sa strane. U vežbi je učestvovao čitav Drugi bataljon bornih kola, opremljen novim tenkovima. Posebno se težilo da se što ubedljivije pokaže da se i napad tenkova može zaustaviti i odbiti, ako se pravac i priprema za napad na vreme otkriju i blagovremeno preduzmu odgovarajuće mere za odbranu od njih.(99)
.....Vežba se izvodila 19. oktobra, počev od 8.00 sati, na položaju Taslica na južnoj padini Avale. Ovoj vežbi prethodile su dve vežbe 17. i 18. oktobra, u kojima su učestvovale trupe istog sastava.(100) Iz svega navedenog može se zaključiti da je ozbiljnija obuka u sadejstvu svih rodova vojske sa tenkovima počela tek u jesenjem pe- riodu 1940. godine. Vremenski uslovi svakako su imali uticaja na trajanje i kvalitet izvedene obuke.
.....Sa starešinama koje su iz pešadije raspoređene na obuku u oba bataljona, broj oficira obučenih za službu u tenkovskim jedinicama se, ne računajući Eskadron brzih bornih kola, do ulaska zemlje u Aprilski rat povećao na 43.(101) U toku 1940. godine samo u Drugom bataljonu bornih kola, iako je užurbano obavljana, završena je obuka prve partije ljudstva regrutovane uglavnom iz redova zanatlija, a zatim je krajem godine primljena i druga partija regruta (600-800 ljudi) koja je odmah počela sa obukom, budući da je trebalo pripremiti kadar za nove tenkove za koje se očekivalo da će biti nabavljeni. Regruti su bili smešteni u barake na Banjici, koje su posebno za njih podignute iste godine.(102)
.....Iz svega iznetog da se zaključiti da jugoslovenska vojska pred rat nije raspolagala ni dovoljnim brojem obučenih starešina za tenkovske jedinice kojima je raspolagala, ni dovoljnim brojem ljudstva i starešina za očekivano značajnije proširenje formacije tenkovskih jedinica. Jugoslovenske trupe takođe nisu bile naviknute na zajedničko dejstvo sa tenkovima, budući da se veća pažnja masovnijem izvođenju združenih garnizonih vežbi uz učešće tenkova počela posvećivati tek od septembra 1940. godine, dakle, sedam meseci pre otpočinjanja ratnih dejstava u Jugoslaviji.